Ponedjeljak, 11.08.2014.g.

Neki dan sam bio na jednoj misi i i igrom slučaja sjeo u slobodnu klupu

blizu oltara. Inače na svim misama, u svim crkvama gdje dođem na misu,

nekako najradije sjednem negdje otraga.

Jer nekako osjećam da moje izvanjsko ponašanje tokom mise može

djelovati zbunjujuće na druge oko mene, i da im može zasmetati u

njihovom doživljaju  PREKRASNIH  DUHOVNIH  TRENUTAKA.

Jer skoro cijelu misu znam provesti zatvorenih očiju jer mi tako ništa ne

odvlači pažnju od slušanja čitanja  BOŽJE  RIJEČI,  svećenikove

propovijedi, svećenikovog predvođenja misnog slavlja i riječi i pjesme

koje pri tom izgovara.

I vrlo se često tako zatvorenih očiju znam  OPUSTITI  DUHOM  i počnem

se njihati tijelom lijevo-desno.

Kod moljenja molitve  OČE  NAŠ,  ja jednostavno usmjerim pogled u vis,

PREMA  BOGU  OCU  KOJI  JE  TU  NEGDJE,   zatvorim oči, dignem

raskriljene ruke i izgovarajući riječi molitve nastojim  ''doći'' bliže  MOM

SVEVIŠNJEM  STVORITELJU,  BOGU  OCU.

A poslije pretvorbe više ne sjednem jer jednostavno  OSJEĆAM  ŽIVU

PRISUTNOST  GOSPODINA  ISUSA  U  PRESVETOM  OLTARSKOM

SAKRAMENTU  I  POSVEĆENIM  HOSTIJAMA   i nekako mi je neugodno

da ja pred  TIM  ŽIVIM  GOSPODINOM  BOGOM  TAMO  SJEDIM.

Sve to i još neke izvanjske sitnice čine moju vjeru,

UPOTPUNJUJU  JE,  DOVODE  ME  NEKAKO  U  PUNO  BLIŽI

ODNOS  SA  TIM  DUHOVNIM  SVIJETOM  KOJI  SE  TAMO

OKUPIO  NA  OLTARU  I  OKO  OLTARA.

ČESTO  ME  TAKO  PROLAZE  TRNCI  I  TEKU  MI  SUZE  OD  MILINE  I

SVETOSTI  TIH  TRENUTAKA.

A neki drugi dragi ljudi tamo oko mene imaju opet svoje spoznaje, svoj

doživljaj vjere i znam da im vjerovatno mogu tako zasmetati.

JER,  SVAKI  OD  NAS  IMA SVOJ  PUT  S  GOSPODINOM.

I tako, kad sam sjeo tu naprijed, ispred oltara, ''digao' sam pogled i počeo

blagoslivljati i pozdravljati  DRAGE  SVECE  čiji su kipovi bili razmješteni

po oltaru i zidu crkve. I moliti im se.

A pogled mi se često znao zaustaviti na malim vratašcima usred oltara.

MALA  VRATA  SVETOHRANIŠTA,  GDJE  JE  BIO  MOJ  ŽIVI

GOSPODIN  U  PRESVETOM  OLTARSKOM  SAKRAMENTU  I

POSVEĆENIM  HOSTIJAMA.

Mala, neugledna, zatvorena vratašca.

I ''dođe'' mi misao da zašto mora moj  LJUBLJENI  GOSPODIN

biti sakriven od mene u tom  SVETOHRANIŠTU.

I zašto moram čekati da dođe vrijeme pričesti da se to

SVETHRANIŠTE  otvori i da  GA  ja vidim.

I zašto mi nije stalno, tokom cijele mise tu izložen, nego samo

nekoliko minuta.

I zašto moram čekati svaki četvrtak  DA  GA  VIDIM  ŽIVOGA  i

da mu se takvom mogu pomoliti.

NEKAKO  ME  BAŠ  UHVATILA  NEKA  ŽALOST.

Znam, crkva ima svoje propise za sve te trenutke.

I znam da ju u svemu tome  VODI  SVETI  BOŽJI  DUH.

Ali,  ZAŠTO  JA  NE  MOGU  UVIJEK  GLEDATI  MOGA  ŽIVOGA

GOSPODINA…

PUNO  PROPISA  I  REGULA  U  KOJIMA  MI  NEKAKO  NEDOSTAJE

SVETOGA  BOŽJEG  DUHA.

I same od sebe, u toj mojoj žalosti i unutrašnjem monologu i

jadanju mojem  LJUBLJENOM  GOSPODINU,  OČI  SU  MI  SE

NAPUNILE  SUZAMA.

MOJ  GOSPODIN  JE  TU.

I  MOJE  OTVORENO  SRCE  MU  JE  DOM.

I  NE  MOGU  ME  OD  NJEGA  ODIJELITI  NI  ZIDOVI  NI  VRATA

GDJE  JE  NEKAD  SKRIVEN  OD  MOJEG  POGLEDA.

ON  JE  U  MOJEM  SRCU.

I nekako sam suspregnuo suze.

No, počela je pričest. Kako sam bio među prvima na pričesti, nakon

mojeg  RAZGOVORA  SA  ŽIVIM  GOSPODINOM  KOJI  JE  PONOVNO

BIO  U  MENI,  otvorio sam oči i gledao prema oltaru i kipovima svetaca.

Kraj mene su se pričešćivali ljudi, i nisam mogao a da ne vidim kako

mnogi od njih izvrše  TAJ  PREDIVNI  ČIN  BOŽJE  LJUBAVI  ZA  NAS

LJUDE.

Od nekih tridesetak ljudi koji su se pričestili u tim trenucima dok nisam

ponovno zatvorio oči, njih samo troje je kleknulo  DA  SE  POKLONE

PRED  ŽIVIM  GOSPODINOM  BOGOM  KOJEG  SU  TREBALI  PRIMITI

U  SEBE.

Njih više od pola je  TOG  ŽIVOG  GOSPODINA  ISUS  U  POSVEĆENOJ

HOSTIJI  primilo u svoje nedostojne ruke i stavilo u svoja usta.

SA  KOLIKO  SAMO  NEMARNOSTI  I  NEPOŠTOVANJA  SU  SE

ODNOSILI  PREMA  NAŠEM  SPASITELJU,  NJEGOVOM  TIJELU  I

KRVI!

SRCE  MI  SE  ODJEDNOM  NAPUNILO  SA  TOLIKO  ŽALOSTI

DA  SU  MI  SUZE  SAMO  TEKLE  PO  LICU  …

O  BOŽE  MOJ  LJUBLJENI,  SMILUJ  SE  NAMA  GRJEŠNICIMA!

POČEO  SAM  ŽARKO  MOLITI  GOSPODINA  ŽIVOGA,  U

PRESVETOM  OLTARSKOM  SAKRAMENTU  I  PRESVETOJ

HOSTIJI  DA  NAM  SVIMA  OPROSTI,  DA  NAM  SE  SMILUJE

ZBOG  NAŠE  MALOVJERNOSTI  I  NEPOŠTOVANJA  PREMA

NJEGOVOM  BOŽANSTVU!

DA  NAM  SE   SMILUJE  PO  LJUBAVI  I  MILOSRĐU  SVOJEM

BESKRAJNOM!

KAKO  MI  LJUDI  SVE  TO  OLAKO  SHVAĆAMO  …

CRKVE  NAM  SVE  VIŠE  BLIJEŠTE  OD  UREDNOSTI,  UREĐENOSTI,

SJAJA.

ALI  SRCA,  SRCA  SU  NAM  OHOLA  I  TAŠTA.

BAŠ  SAM  SE  NAPLAKAO  NA  TOJ  MISI…

I baš sam kroz sve to sjetio kako smo mi ljudi naivni, baš onako

oholi, tašti, licemjerni.

Samo bi tražili i uzimali a ništa ne bi dali.

Niti jedan kratki poklon  PRED  ŽIVIM  GOSPODINOM.

A najviše sam plakao kada je na pričest došla i jedna draga osoba. Kad je

bila negdje treća po redu prije svećenika,  KLEKNULA  JE  NA  POD,  NA

OBA  KOLJENA,  OSTALA  TAKO  SEKUNDU-DVIJE,  DIGLA  SE  I

KRENULA  PONOVNO  DA  PRIMI  ŽIVOG  GOSPODINA  U  PRESVETOJ

HOSTIJI  STOJEĆI.

A znam da je prije bila PRIMALA  GOSPODINA  KLEČEĆI.  Nisam ju

nikad pitao zašto. I nisam znao, sve dok nisam i ja spoznao koliko  JE

LJUBLJENI  MOJ  GOSPODIN  BOG  UZVIŠEN  A  KOLIKO  SAM  JA,

NESAVRŠENO  LJUDSKO  BIĆE,  NEDOSTOJAN,  NITKO  I  NIŠTA.

U  RASTU  U  TIM  SVOJIM  DUHOVNIM  SPOZNAJAMA  O

BOŽJOJ  UZVIŠENOSTI  JA  SAM  JEDNOSTAVNO  POČEO

PRIMATI  PRIČEST  KLEČEĆI  JER  SAM  SE  TAKO  OSJEĆAO.

MALO,  NEVRIJEDNO,  NEDOSTOJNO  BIĆE  PRED  SVOJIM

STVORITELJEM.

Ali, to više ne činim. Došle su neke regule oko toga da to činimo, sam čin

primanja  ŽIVOG  GOSPODINA  ISUSA  U  HOSTIJI,  stojeći pred

svećenikom. A da se poklonimo dok smo negdje treći na redu.

I  MOJA  VJERNIČKA  POSLUŠNOST  PREM  REGULAMA  I  OBIČAJIMA

MOJE  CRKVE  MI  JE  NALAGALA  DA  TAKO  I  JA  ČINIM.

I  SADA  TAKO  I  ČINIM.

ODLUČIO  SAM  DA  ĆU  SE  TOGA  PRIDRŽAVATI  I  DOK

BUDEM  TREĆI  NA  REDU,  DUBOKO  KLEKNUTI  I  POKLONITI

SE  MOJEM  ŽIVOM  LJUBLJENOM  GOSPODINU  U  POSVEĆENOJ

HOSTIJI,  DIĆI  SE  I  ONDA  PRIČEKATI  OVO  DVOJE  PRED

SOBOM  I  PRIMITI  ŽIVOGA  GOSPODINA  ISUSA  KRISTA  U

POSVEĆENOJ  HOSTIJI  U  MOJA  USTA.

NO,  IPAK  SAM  JA  TU  DODAO  I  NEŠTO  SVOJEGA,  ŠTO

OSJEĆAM  PREMA  MOJEM  LJUBLJENOM  GOSPODINU.

KADA  KLEKNEM,  JA  MU  U  SEBI  SAMO  KAŽEM  JEDNU

REČENICU:

''GOSPODINE,  EVO  U  DUHU  TI  DOLAZIM  NA  KOLJENIMA.''

I  ZAMIŠLJAM  SEBE  KAKO  NA  KOLJENIMA  PROĐEM  TIH  DVA

METRA  DO  SVEĆENIKA  I  PRIMIM  SVOJEG  LJUBLJENOG

GOSPODINA  U  SVOJA  USTA.

TO  JE  MOJ  DODATAK  PONIZNOSTI  I  POŠTOVANJA  PREMA

MOJEM  LJUBLJENOM  SPASITELJU  KOJI  ME  JE  OBRATIO,  SPASIO

MENE,  MOJU  OBITELJ,  I  NADAM  SE,  MOJ  VJEČNI  ŽIVOT.

A kada sam vidio da je i ona draga osoba našla svoj način kako da oda

poštovanje  SVOJEM  LJUBLJENOM  GOSPODINU,  kleknuvši  na  oba

koljena dok je negdje bila treća na redu,  OBLIJALE  SU  ME  SUZE.

JER  SAM  U  TOM  ČINU  VIDIO  VJERU,  PONIZNOST,   LJUBAV.

A   TO  NAM  SVIMA  TAKO  NEDOSTAJE.

CRKVE  SU  NAM  SVE  UREĐENIJE, SVE  LJEPŠE.  I  BAŠ  JE

PREKRASNO  NA  MISAMA  GDJE  GOD  SAM   BIO  U  OVIH  ZADNJIH

NEKOLIKO  MJESECI.

OLTARI  SU  OKIĆENI,  SVE  BLJEŠTI.

Ali mojem srcu i duši  TREBA  ŽIVI  GOSPODIN

BOG.

TREBA  MI  PONIZNOST,  LJUBAV,  VJERA,

ISTINA,  PRAŠTANJE.

A neku tugu i sjetu mi je još više pojačalo razmišljanje u koje sam

''došao'' kada sam bio 02.08. na otoku Visovcu, franjevačkom

samostanu,  SVETIŠTU  GOSPE  OD  ANĐELA,  na dan kada se mogao

dobiti potpuni oprost za svoje grijehe i vremenitih kazni za njih.

TO  JE  DAVNO  ISPROSIO  SVETI  FRANJO  OD  NAŠEG  LJUBLJENOG

GOSPODINA  ZA  SVAKOG  ONOG  KOJI  ĆE  SE  NA  TAJ  DAN,  U

NEKOJ  OD  FRANJEVAČKIH  CRKVI  I  SVETIŠTA,  ISPOVIJEDITI,

PRIČESTITI  I  IZMOLITI  ODREĐENE  MOLITVE  NA  NAKANE

SVETOG  OCA  PAPE.

I ja sam to učinio. Ali nekako nisam imao osjećaj potpunosti, osjećaj da

sam baš sve riješio.

A nakon nekog vremena sam znao i zašto.

Jer sam nesvjesno zaboravio ispovijediti neke grijehe, i bez obzira, što ja

na kraju ispovijedi dodam rečenicu:  ''…  DA  TU  PRIBRAJAM  I  SVE

DRUGE  GRIJEHE  KOJIH  SE  SAD  NISAM  SJETIO  I  NISAM  IH

ISPOVIJEDIO.'',  ipak sam osjećao da nisam obavio savršenu ispovijed.

A možda nisam ni bio potpuno iskren kod ispovijedi  …

Uglavnom, tokom cijelog tog dana ja sam sreo mnogo ljudi koji su tamo

došli, išli na mise, ispovijedi, pričesti.

I  NA  ŽALOST,  ČUO  ILI  VIDIO  MNOGO  GRIJEHA  KOJE  SU  ONI  U

TIM  TRENUCIMA  ČINILI  NA  RAZNE  NAČINE.

I  MNOGI  OD  NJIH  SU  BILI  UVJERENI

DA  SU  DOBILI  POTPUNI  OPROST  OD

SVOJIH  GRIJEHA  I  VREMENITIH  KAZNI.

A  NISU.

JER  IM  SRCE  NIJE  BILO  ČISTO,  JER  IM

DUŠA  NIJE  BILA  ČISTA,  JER  NISU  BILI

ISKRENI,  NISU  BILI  PONIZNI,  VJERA

IM  JE  BILA  SLABA.

I  vjerojatno će naš  MILOSRDNI  GOSPODIN  uzeti  nešto od tih naših

ispovijedi i pokora koje na takve dane učinimo.

Ali, gledajući koliko često ja padnem u grijeh tokom jednog dana, koliko

drugi oko mene ''padaju'' u oholosti, licemjerju, laganju, ogovaranju,

ljutnji, osuđivanju, itd.,  JAKO  MALO  NAS  UOPĆE  DOBIJE  MILOST

TOGA  OBEĆANJA  ŠTO  NAM  GA  JE  SVETI  FRANJO  IZMOLIO.

JER  SMO  GRIJEŠNI,  LAŽNI  I

NEISKRENI,  OHOLI  I  TAŠTI,  BLUDNI,

LICEMJERNI  I  SVE  DRUGO  ŠTO  NAS

ODVAJA  OD  DOSTOJNOSTI  DA  PRIMIMO

MILOSTI  NAŠEG  LJUBLJENOG

GOSPODINA  ISUSA  KRISTA.

I  TO  SVE  ČINIMO  STALNO.  RIJEČJU,

MIŠLJU,  DJELOM  I  PROPUSTOM.

A tu sam i ja, koliko god se trudio da budem drugačiji.

Ali ipak, ostaje mi samo čvrsta odluka da želim iz trenutka u trenutak

svojeg života biti bolji vjernik i čovjek.

I,  OSTAJE  MI  ČVRSTO  POUZDANJE  U  LJUBAV  I  MILOSRĐE

MOJEG  LJUBLJENOG  GOSPODINA  ISUSA  KRISTA.

JER,  BEZ  NJEGA  BI  SVI  ZAVRŠILI  U  PAKLU,  KUDA  NAS  SVOJIM

SMICALICAMA  NASTOJE  ODVESTI  ZLI  I  NJEGOVI  ZLI  DUHOVI.

O  BOŽE  MOJ  LJUBLJENI,  SMILUJ  SE

NAMA  GRIJEŠNICIMA!

SVET  I  PRESVET  MOJ  LJUBLJENI

GOSPODINE!

SVETO  I  PRESVETO  TVOJE  PROBODENO

SRCE  U  SVE  VIJEKE  VJEKOVA!

I  SMILUJ  SE  MENI  GRJEŠNIKU!

I  SMILUJ  SE  SVIMA  NAMA  KOJE  SI

OTKUPIO   PREDRAGOCJENOM  KRVLJU  IZ

SVOJEG  PRESVETOG  SRCA!

ČAŠĆEN,  HVALJEN  I  BLAGOSLOVLJEN

TROJEDINI,  LJUBLJENI  BOŽE,  OČE,  SINE  I

DUŠE  SVETI  U  SVE  VIJEKE  VJEKOVA!

I  ČAST  I  SLAVA  TEBI  PRESVETA  DJEVICE,

MOLI  ZA  NAS  GRJEŠNIKE!

I  ČAST  I  SLAVA  CIJELOM  DUHOVNOM

SVIJETU  KOJI  VRŠI  I  POŠTUJE  BOŽJU

VOLJU!

MOLITE  ZA  NAS   GRIJEŠNIKE!

SVET  I  PRESVET  MOJ  LJUBLJENI  BOŽE!

SVET  I  PRESVET.