Nedjelja, 01.01.2012.g.

Nakon dočeka Nove godine i uobičajenog čestitanja, ujutro sam malo duže spavao. Odlučio sam ići na večernju misu u 18.00 sati. Pa prije ili poslije toga, druženje s rodbinom i prijateljima. No, ustao sam negdje oko 9.15. Baš sam pogledao na sat i rekao, sam sebi, da sam čak možda i mogao ići na misu u 10.00. Ali ne bi stigao mirno nego u žurbi, ne bi stigao na početak zajedničkog moljenja Krunice i NE  BI  TO  BILO  TO.

Pa sam odlučio još malo prodrijemati u dnevnoj sobi pred televizorom.

No, za desetak minuta se digla i moja supruga, valjda sam ju bio probudio. I kazala da idemo sada na misu u 10.00, kako bi poslije podne mogli nekud ići, ili će možda netko doći k nama. Sve je to izgledalo logično i razumljivo. Za nju i nekome sa strane.

No, meni to tako nije izgledalo.

Prije nekoliko godina nisam misu i odlazak na nju tako doživljavao. Ponekad sam znao doći kada je misa već trajala, ponekad se nisam uspio koncentrirati na tijek mise skoro do njezinog kraja jer sam ''uletio'' u crkvu. Ponekad sam, što mi je danas jako žao, znao doći i pijan na misu. A ponekad,  što  je  bilo  najgore, nisam ni došao na misu.

A po plodovima mojeg obraćenja, počeo sam misu doživljavati na pravi način, u punini njezinog smisla.

JER,  MISA  JE  POSTALA  MOJ  SASTANAK  S  GOSPODINOM.

A na sve ili većinu sastanaka, poslovnih ili nekih drugih druženja, dočeka Nove godine, proslava svadbi, rođendana i drugih svečanosti, došao sam pripremljen, adekvatno uređen, u mislima što će i kako biti, sočekivanjima i svim drugim što uz to ide.

I kada sam shvatio i prihvatio da je odlazak u crkvu na misu,  ZAPRAVO  MOJ  ODLAZAK  NA  SASTANAK  S  GOSPODINOM,  POČEO  SAM  SE  DRUGAČIJE  PRIPREMATI  ZA  TAJ  SASTANAK.

I  UOPĆE  NI  BILO  BITNO  DA  LI  JE  TO  BILA  SVAKODNEVNA  JUTARNJA  MISA  ILI  ONA  NEDJELJNA  ILI  U  ZAPOVIJEDANE  BLAGDANE,  JA  SAM  UVIJEK  POČEO  U  SEBI  NOSITI  MISAO  DA  IDEM  NA  SUSRET,  NA  SASTANAK  S  GOSPODINOM.

I  TAKO  SAM  SE  POČEO  SPREMATI  ZA  ODLAZAK  NA MISU.  NIJE SE  NIKAKO  MOGLO  DOGODITI  DA  ODEM  NEUREĐEN, NEPODBRIJAN.  TRUDIM  SE  DA  DOĐEM  PRIJE,  DA  U  MIRU  I  TIŠINI  CRKVE  SABEREM  SVOJE  MISLI.  DA  SI  NAĐEM  MJESTO  GDJE  ĆU  SE  NAJBOLJE  OSJEĆATI  ZA   VRIJEME  MISE.

PREKRASNI  OBIČAJ  ZAJEDNIČKOG  MOLJENJA  KRUNICE  PRIJE  MISE  KAO  I  DRUGE  ZAJEDNIČKE  MOLITVE  NIKAKO  NE  ŽELIM  PROPUSTITI.

ZNAM,  MOGU  TU  KRUNICU  I  SAM  IZMOLITI,  DOMA  ILI  NEGDJE  DRUGDJE.  NO,  NIJE  TO  ISTO.  OVO  JE  U  GOSPODINOVOJ  KUĆI,  ZAJEDNO  SA  SVIM  DRUGIM  DRAGIM  DUŠAMA  DAJE  MI  PUNINU  MILOSTI  KOJU  TA  MOLITVA  NOSI.

I  U  ZADNJE  VRIJEME  SVE  TO  RADIM  ZATVORENIH  OČIJU,  DA  MI  DOLAZAK  I  KRETANJE  DRUGIH  LJUDI  PO  CRKVI  PRIJE  MISE  NE  BI  ODVLAČIO  PAŽNJU.

TO  ME  SVE  ISPUNI  DA  MOGU  MIRNO  I  RADOSNO   DOŽIVJETI  SUSRET   S  GOSPODINOM  U  NJEGOVOJ  PRETVORBI  I  PRIČESTI.

No, i tako pripremljen i u takvom trudu, još uvijek ne mogu proživjeti  puninu mise,  PUNINU  SASTANKA  S  GOSPODINOM,  a da mi misli ne odlutaju.

ZLO  MI  ŽELI  NA  RAZNE  NAČINE,  A  U  TOME  I  USPIJEVA,  ODVUĆI  PAŽNJU.  ''USAĐUJE''  MI  U  MISLI  RAZNE  SLIKE  DRUGIH  DOGAĐAJA,  RAZNE  MISLI  KOJE  NEMAJU  VEZE  S  MISOM,  IZOBLIČUJE  MI  DRAGE  SLIKE  I  DOGAĐAJE  IZ  GOSPODINOVOG  ŽIVOTA,  ODVLAČI  MI  PAŽNJU  NA  NEKE  DOGAĐAJE  U  SAMOJ  CRKVI,  LJUDE,  ZVUKOVE…

TAKO  JE  TO.  JA  SE  S  TIM  BORIM  KOLIKU  MOGU.  NE  POBJEĐUJE  ONO,  NE  ODLAZIM  JA  IZ  CRKVE.  ILI  DA  SE  NE  SJEĆAM  ŠTO  SE SVE  DOGODILO   NA MISI,  KAKO  MI  SE  PRIJE  ZNALO  DOGAĐATI.   NE,  SAMO  MI  SMETA.  NO,  TO  JE  NJEGOVO,  TO  JE  NJEGOVA  SVRHA  POSTOJANJA.

MOJE  JE  DA  SE  ODLUČIM  DOĆI  NA  SASTANAK  S  GOSPODINOM,  DA  SE  DOBRO  PRIPREMIM  ZA  TAJ  SASTANAK  I  DA  ONDA  U  PUNINI  MILOSTI  GOSPODINOVE  PROŽIVIM  TAJ  SASTANAK.

I  NA  KRAJU,  NEKAD  NISAM  MOGAO  DOČEKATI  KRAJ  MISE  DA  IZJURIM  IZ  CRKVE.

SADA  OTPJEVAM  I  ZADNJU  RIJEČ  PJESME,  IZMOLIM  U  SEBI,  ILI  ZAJEDNO  S  DRUGIMA  NA  GLAS  MOLITVU  SVETOM  ARKANĐELU  MIHAELU,  ZAHVALIM  SE  SVECIMA  ČIJI  SE  KIPOVI  NALAZE  U   CRKVI,  POKLONIM  SE  KIPU  DJEVICE  MARIJE  SA  SINOM  ISUSOM  NA  IZLASKU  IZ  CRKVE,  I  MIRNO  I  ZADOVOLJNO  ODEM  SA  SASTANKA  SA  SVOJIM  GOSPODINOM.  KAKO  SAM  SE  NAUČIO  ČINITI  I  NA  MNOGO  DRUGIH  SASTANAKA.

Zato mi nikako nije ''sjedalo'' suprugino inzistiranje  da idemo sada u 10.00 na misu. Pa moram se obrijati, spremiti, neću stići na molitvu Krunice, neću si naći mjesto gdje ću moći vidjeti riječi pjesmi koje će se danas pjevati na misi, itd.

NO,  ONDA  SE  IPAK  U  MENI  PRELOMILO,  MOJ  ANĐEO  ČUVAR  PODSJETIO  ME  DA  JE  GOSPODINU  DRAGO  KADA  SMO  POSLUŠNI  I  PONIZNI.  AKO  MOJOJ  SUPRUZI  OVO  NEŠTO  ZNAČI,  A  RADI  SE  O  ZAJEDNIČKOM  ODLASKU  NA  MISU,  ONDA  ĆU  SE  JA  TOME  PRILAGODITI.  RAZUMIJE  TO  GOSPODIN  I  ZNAM  DA  I  TAKO  VRŠIM  NJEGOVU  VOLJU.  JER  MENE  I  SUPRUGU  SPOJIO  JE  U  JEDNO  TIJELO.  I  TAKVE  NAS  HOĆE  VIDJETI  NA  NAŠEM  ZAJEDNIČKOM  NEDJELJNOM  SASTANKU.  UZ  MOJU  MALU  ŽRTVU  I  PONIZNOST.

I tako sam i ja otišao na tu misu, supruga je već bila otišla a ja sam se požurio za njom.

I  SVE  JE  BILO  LIJEPO  I  MIRNO,  KAKO  I  TREBA   BITI  KADA  SE  SASTANEMO  S  GOSPODINOM.

BLAGOSLOVLJEN  TI  GOSPODINE  U  VIJEKE  I  BLAGOSLOVLJENI  NAŠI  ZAJEDNIČKI  SASTANCI  U  VIJEKE.