Petak, 03.02.2012.g.

Neki dan sam se smijao jednom razgovoru koji su vodile dvije prijateljice, sestre u vjeri. A taj razgovor mi je jedna od njih ispričala.

Razgovarale su o vjeri, iskustvima, dilemama i pitanjima koje svi mi imamo u svojem rastu u vjeri i duhovnosti. Na putu kojim nas Gospodin vodi. I u jednom trenutku je jedna od njih konstatirala kako baš i nema nikoga drugoga s kim bi o svemu tome tako otvoreno razgovarala. I upitala je ovu drugu s kim ona razgovara kada osjeti takvu potrebu da s nekim podijeli svoja iskustva i događaje vezane uz vjeru. A ta joj je odgovorila da, osim nje, zna ponekad o svemu porazgovarati i sa mnom, bratom u vjeri.

Na taj odgovor prva je samo uzdahnula i uz čuđenje

rekla:''  PA  KAJ  NAS  IMA  TAKO  MALO!?''

Da, jako dobro pitanje, jako dobra konstatacija.

A taj razgovor sam prepričao drugim dvjema sestrama u vjeri nakon konstatacije jedne od njih kako se sa mnom vidi tek treći put a osjeća da se može o svemu duhovnom razgovarati bez nekog straha da ću joj se smijati ili da će se osjećati neugodno. I one su se nasmijale. Pa stvarno, kaj nas je tako malo!?

DA,  PA  ZAR  NAS  STVARNO  IMA  TAKO  MALO!?

ZAŠTO  JE  TO  TAKO?  KAKO  TO  PROMIJENITI?

MORAMO  TO  MIJENJATI!

JER  TAKVO  NAŠE  STANJE  I  PONAŠANJE   VELIKI  JE

USPJEH  ZLOGA  KOJI  NAS  U  TOM  STANJU  DRŽI.  DA  NAM

JE  NEUGODNO  RAZGOVARATI  I  SVJEDOČITI  SVOJU

VJERU.

A jučer, nakon večernje mise, bio sam jako žalostan. Na misi je nedaleko od mene bio i jedan dragi čovjek.  Ja za njega nekako osjećam da će doći puno prije mene i nekih drugih oko mene u  KRALJEVSTVO  BOŽJE.  Jer u ovom zemaljskom životu je primio jako malo. Cijeli život mu je jedna velika muka. No, on se i dalje smije, on je i dalje radostan a kada s njim razgovaraš on te gleda u oči, otvorena pogleda, uvijek spreman da napravi korak natrag ukoliko se prema njemu poneseš agresivno i nadmoćno. Sigurno je doživio puno loših stvari u svojem životu od drugih ljudi.

MA,  HVALA  TI  MOJ  GOSPODINE  ŠTO  SI  KRALJEVSTVO

SVOJE  ODLUČIO  OBJAVITI  MALENIMA  A  ZA  ONE  VELIKE

SI  PRIPREMIO  UŠICU  IGLE.

I primijetim ja jučer da je taj dragi čovjek došao na misu pijan.  I,  ŠTO  ME  JE  NAJVIŠE  RAŽALOSTILO,  IŠAO  JE  TAKAV  PRIMITI  PRIČEST. Znam, on nije osjećao da je učinio nešto loše. On je imao potrebu doći u crkvu jer je bila  SVIJEĆNICA,  sjećanje  NA  POSVEĆENJE  GOSPODINA  ISUSA  NJEGOVOM  OCU,  40.  DAN  OD  NJEGOVOG  ROĐENJA  A  PREMA  ŽIDOVSKIM  PROPISIMA  U  VRIJEME  GOSPODINOVOG  ROĐENJA.

A kako je iz nekih razloga više popio, došao je takav na misu. Nije razmišljao što i kako, on je samo želio doći na misu. Ma, bio mi je simpatičan u tom svojem nepatvorenom i dječačkom ponašanju u crkvi.

Ali, svi mi koji idemo u crkvu postajemo odmah svjedoci onima koji u tu crkvu ne idu, bilo dobri bilo loši svjedoci.

Zato sam danas išao u grad s željom da ga sretnem i da porazgovaram s njim o svemu tome.

Naravno, Gospodin mi ga je poslao te smo nas dvojica o svemu porazgovarali.

Odmah mi je on rekao da zna što mu hoću reći i da je pogriješio jer sam mu tako nešto kratko rekao i nakon jučerašnjeg izlaska iz crkve. Pošto nisam bio sam, nisam tada htio više o tome govoriti.

No, ja sam ga prekinuo te sam mu rekao da ga uopće ne mislim špotati i ljutiti se na njega. Nego da sam bio i jesam jako žalostan. Jer znam i osjećam da će on prije mene i prije mnogih drugih u  KRALJEVSTVO  NEBESKO.  JER  JE  ZA  OVOZEMALJSKOG  ŽIVOTA  PUNO  MANJE  PRIMIO  NEGO  JA  I  MNOGI  DRUGI  PA  SE  IPAK  NIJE  ODREKAO  GOSPODINA  NEGO  GA  TRAŽI  I  IDE  K  NJEMU  NA  SASTANKE.

Ali da mu moram reći, jer možda to nije sam shvatio, da je jučerašnjim svojim ponašanjem vjerovatno uvrijedio Gospodina.  MADA,  TO  MI  SADA PADA  NA  PAMET,  O  TOME  MOŽE  ODLUČITI  SAMO  GOSPODIN  A  NE  JA  ILI  NETKO  OD  NAS  LJUDI.

Jer je onakav u stanju grijeha, neumjerenosti u piću, došao u Gospodinovu kuću i, što je po meni najgore, primio  GA  JE  ŽIVOGA  takav i u sebe.

I da je time pokazao nepoštovanje prema Gospodinu ali i sebe.  I  SVE  JE  TO  POKAZAO  DRUGIM  LJUDIMA.

DA  NE  POŠTUJE  GOSPODINA  I  DA  NE  POŠTUJE  SEBE.  A  TO  ZLO  U  DRUGIM  LJUDIMA  JEDVA  ČEKA.  KAKO   I  DRUGI  LJUDI  NE  BI  POŠTOVALI  GOSPODINA  I  NJEGA  KAO  ČOVJEKA.

I rekao sam mu da se jučer, takvim svojim ponašanjem, spustio na nivo onih mnogih koji su puno lošiji vjernici nego on a poštuju sve ili većinu crkvenih regula.

Onih, koji su u svakodnevnom životu ljudi koji ogovaraju, kradu, koji su zavidni, psuju, lažu, neumjereni su jelu ili piću, ljutiti su na nekog i slično. Onda uđu na misu u crkvu te se mole, kleče, pričešćuju se i sve drugo što je u crkvi predviđeno. A nakon toga izađu iz crkve i ponovno nastavljaju ogovarati, psovati, biti zavidni,  krasti, lagati, piti i jesti bez mjere, ljutiti se  na nekog i sl.

A  SVI  KOJI  SE  TAKO  PONAŠAJU  POSTAJU  RAZLOG

MNOGIMA,  KOJI  SU  SLABI  U  VJERI  ILI  SE  TRAŽE,  DA

ONDA  IZJAVLJUJU  DA  RADI  TAKVIH  ONI  NEĆE  IĆI  U

CRKVU. PA  NEĆU  IĆI  U  CRKVU  KADA  VIDIM  KAKVI

SVE  TAMO  IDU,  VRLO  ČESTO  SE  MOŽE  ČUTI.

NE  MORA  TO  BITI  JEDINI  RAZLOG  ZA  TAKVE  ALI

ZLO  KORISTI  SVAKU  PRILIKU.

PA  DAJMO  SAMO  MALO  VIŠE  TRUDA  U  SVJEDOČENJU

SVOJE  VJERE.

NE  RIJEČIMA,  NEKOM  PRIČOM.  NEGO  SVOJIM

PONAŠANJEM.

NEKA  NAS  ODLASCI  NA  MISE  I  U  CRKVU

PROMIJENE.  OTVORIMO  SE  GOSPODINU  DA  NAS  ON

PO  SVOJEM  SVETOM  DUHU  MOŽE   PROMIJENITI.

KAKO?  PA  TAKO  DA  SEBE  STAVIMO  U  DRUGI  PLAN.

NE  ''JA  OVO,  JA  ONO'',  NEGO  ON,  GOSPODIN  NEKA

ČINI.

A  KADA  NAM  SE  TAKVE  LIJEPE  STVARI  DOGODE,

KADA  SMO  RADOSNI,  KADA  SE  LIJEPO  OSJEĆAMO,

PODIJELIMO  TU  SVOJU  RADOST  I  SVOJU  LJUBAV,

KOJOM  SE  NAPUNIMO,  S  DRUGIMA.

REKLA  MI  JEDNA  DRAGA  SESTRA  U  VJERI,  KOJA

SADA  U  TOME  SVEMU  RASTE,  DA  S  VREMENA  NA

VRIJEME  OSJETI  TAKVE  IZLJEVE  LJUBAVI  DA  IMA

OSJEĆAJ  KAO  DA  LEBDI.

SVI  MI  TO  IMAMO  I  OSJETIMO.  PA  PODIJELIMO  TO

S  DRUGIMA.  ALI  NE  SAMO  RIJEČIMA,  NEGO

OBAVLJANJEM  SVOJIH  SVAKODNEVNIH  POSLOVA  U

TOJ  LJUBAVI.  SVE  ŠTO  RADIMO  NEKA  RADIMO  U

RADOSTI,  S  VOLJOM,  S  PONIZNOŠĆU  KOJU  NAM

LJUBAV  DAJE,  S  POŽRTVOVANJEM  ZA  DRUGE.

JER  TO  NAM  SVE  DAJE  GOSPODIN  NA  MISI  I  U

MOLITVI  TAMO  U  CRKVI.

PA  KADA  ĆEMO  TAKVI  BITI,  SVATKO  PREMA  SVOJIM

DAROVIMA  I  MOGUĆNOSTIMA,  ONDA  ĆE  NAS  BITI

PUNO  VIŠE.  ONIH  NA  KOJE  JE  MISLILA  ONA  DRAGA

SESTRA  S  POČETKA  ČLANKA,  ONIH  KOJIH  JE  MALO.

BUDIMO  I  MI  ONI  KOJIH  JE  MALO  I  SVJEDOČIMO

TO  SVIMA  OKO  SEBE,  DA  NAS  BUDE  VIŠE.

O,  DRAGI  MOJ  GOSPODINE,  DAJ  DA  TVOJU  LJUBAV,

KOJU  NAM  DAJEŠ  NA  MISI,  MOŽEMO  RADOSNO  I

OTVORENOG  SRCA  PRENIJETI  SVIMA  DRUGIMA,

SVOJIM  PONAŠANJEM,  U  SVAKODNEVNOM  ŽIVOTU.

BLAGOSLOVLJEN  TI  GOSPODINE  U VIJEKE.