Petak, 02.12.2011.g.

U našoj župi tokom ovog adventskog razdoblja slave se svako jutro mise ''zornice''. U 6.25 već je u crkvi 15-tak vjernika koji dođu prije na moljenje Krunice. A u 6.00 počinje misa. Crkva je puna ljudi.

Još prošle godine, prilikom odlaska na mise ''zornice'', nekako sam naučio da ustanem nešto prije i pješice, u onoj prekrasnoj mirnoći neprobuđenog jutra, odem do crkve. A hodajući u sebi uvijek ili nešto molim ili pjevušim neku katoličku pjesmu. Pa onda dolazak u crkvu, najprije nikoga, pa tek je prošlo 5.00 sati, a onda najedanput, iz magle, iz mraka, s ove i one strane, počinju se skupljati vjernici. Pomotani, zabundani u svoje kapute, kape, šalove, niti ih ne možeš prepoznati.

A onda se svi raskomotimo u crkvi. Pa možeš vidjeti i prepoznati svakoga. Ja najčešće zatvorim oči da mi, u molitvi i praćenju mise, ništa ne odvlači pažnju. I tek rijetko tokom mise pogledam po crkvi.

No, uvijek kada pogledam ispuni mi se srce radošću. Ugledam neke drage osobe, sestre ili braću u vjeri, kako stoje u crkvi, sada ujutro u 6.00 sati i  SLAVE  GOSPODINA.

O  KAKO  SAM  SRETAN  RADI  NJIH!

Neke poznam i znam njihove potrebe, životne a i duhovne potrebe. I  PRESRETAN  SAM  KADA  VIDIM  DA  SU  U  RJEŠAVANJE  SVOJIH  PROBLEMA,  BILO  ŽIVOTNE  BILO  DUHOVNE  NARAVI,  KRENULI  OD  TAMO  OD  KUDA  POČINJE  JEDINI  PRAVI  PUT.  OD  NAJJAČE  MOLITVE,  PRISUSTVOVANJA  I  POZORNOG PRAĆENJA  MISE  U  CRKVI.

A ima i onih koje ne poznajem, niti ''iz viđenja''. Tako svako jutro sjedne kraj mene jedna žena. I uvijek dođe 10-tak minuta prije početka mise. Prođe ispred mene i sjedne na klupu do mene. A ja u to vrijeme molim zajedničku molitvu Krunice zatvorenih očiju. Ali, kada ona prođe, znam da je ona, jer sobom donese jedan posebni miris. Miris tople kuće, odrađenih jutarnjih poslova. Kada si je prvi put sjela kraj mene, u jednom trenutku, tokom mise, vidio sam kako u molitvi drži sklopljene ruke i nervozno prevrće s prstima. Nekako sam osjetio u sebi da je na ove mise ''zornice'' došla sa nekom nakanom, zapravo došla kao u dućan, da je Gospodinu kazala da će ona hodati svako jutro na ove mise ''zornice'' a da joj on riješi neki problem iz njezinog ili života njezinih najbližih. Prevrtanje prstiju bio je vanjski znak nutarnjeg nemira, možda neke neiscijeljene rane, neke neispunjene životne potrebe. Nekako sam u tom trenutku osjetio neko smilovanje prema njoj jer sam znao da naš Gospodin baš ne ispunjava naše molitve i tražene nakane onako kako mi to zamislimo i tražimo.

O da, ispuni on svaku molitvu i traženu nakanu koja je od srca i punine vjere zatražena, pogotovo u velikoj potrebi. No, ne onako kako mi mislimo da bi bilo najbolje nego onako kako zna  da  će  za  nas  biti  najbolje. Čak sam mislio da ta žena drugi dan neće više doći.

Ali, došla je ona svaki dan. I najprije nije na glas molila a ni pjevala. A onda je počela i svaki dan je to bilo sve duže i sve glasnije. GOSPODIN  JOJ  JE  VEĆ  USLIŠAVAO  MOLITVE  A  DA  NIJE  NI  ZNALA.  ALI,  ON  JE  TO  ČINIO   NA  SVOJ  NAČIN.

Pa nitko tko se ustane u 5.00 sati ujutro da dođe na misu ne radi to jer nema što drugo raditi. Ako ništa drugo, može spavati. Ali, onaj koji dođe u velikoj je potrebi.

I to ne samo u nekoj potrebi da mu Gospodin riješi neki problem. Ne. Ima i dosta onih koji dolaze jer osjećaju neku potrebu da rastu u Gospodinu. Da im Gospodin dadne nove i nove spoznaje u vjeri i duhovnosti.

A neki jednostavno dolaze slaviti Gospodina i zahvaljivati mu na svemu što čini u njihovim životima.

Da, zbog čega sam ja i ove godine, drugu za redom , krenuo na mise ''zornice''?  Baš mi je sada došlo to pitanje, pa se probam prisjetiti razloga.

O da, kao prvo naš župnik je prošle godine, na kraju tog adventskog razdoblja hodanja na mise ''zornice'', rekao da smo svi mi koji smo to radili svaki put ili nekoliko puta, DALI  ODREĐENU  ŽRTVU.  To sam upamtio te sam ja odlučio da ću taj trud ranog ustajanja, molitve i svega drugog što prati odlaske na misu ''zornicu'', dati Gospodinu kao žrtvu za neke moje prošnje i ispunjenje nakani.

Odredio sam četiri nakane i prošnje.

DA  SE  GOSPODIN  SMILUJE  SVIM  DUŠAMA  U  ČISTILIŠTU,  DA  IH  URONI  U  BESKRAJNO  MORE  SVOJEG  MILOSRĐA  I  POVEDE U  SVOJE  KRALJEVSTVO.

DA  SE  GOSPODIN  SMILUJE   MOJOJ  OBITELJI  I  DA  NAM  UDIJELI  OBRAĆENJE,  UČVRŠĆIVANJE  VJERE,  NUTARNJE  ISCJELJENJE  I  BLAGOSLOVLJENE  MEĐUSOBNE  ODNOSE,  DA  MI  SVI  ZAJEDNO  KAO  JEDNA  DOBRA  VJERNIČKA I  KATOLIČKA  OBITELJ,  I   SVI  POJEDINAČNO  KAO  DOBRI  VJERNICI  I  KATOLICI,  BUDEMO  NJEGOVI  SVJEDOCI.

DA  SE  GOSPODIN  SMILUJE,  OBRATI,  UČVRSTI VJERU  I  UDIJELI  UNUTARNJE  ISCJELJENJE  SVIM  BOGOPSOVAČIMA  I  PIJANIM  LJUDIMA,  OSOBITO  U  MOJOJ  ŽUPI.

DA  MI  GOSPODIN  UDIJELI  TAKVO  POSLOVANJE  MOJEG  NOVOG  TRGOVAČKOG  DRUŠTVA  S  KOJIM  ĆU  GA  MOĆI  U  SVAKOJ  SITUACIJI  PROSLAVLJATI.

Te svoje prošnje i nakane izrekao sam Gospodinu i na subotnjoj večernjoj, prvoj adventskoj misi, i na nedjeljnoj jutarnjoj misi, prvoj misi ''zornici''.

Evo to su moje nakane koje sam uputio Gospodinu.  Svi oni drugi koje viđam po jutrima na misi ''zornici'' imaju svoje nakane, prošnje, molitve.

No znam, bili mi toga svjesni ili ne, bez obzira da li ćemo osjetiti da su nam nakane i prošnje ispunjene,  SVI  MI  ĆEMO  PRIMITI  OBILJE  MILOSTI  I  DUHOVNE  ''HRANE''  ZA  NAŠE  DUŠE  I  NAŠA  SRCA.  NEPROCJENJIVE  VRIJEDNOSTI  ZA  NAS  I SVE  OKO  NAS.

ZNA  GOSPODIN  NAŠ  SVE  NAŠE  POTREBE  I  PRIJE  NEGO  I  MI  POSTANEMO  NJIH  SVJESNI.  JER  ON  NAM  JE  DAVNO  ODREDIO  NAŠE  PUTEVE.  U  VJEČNI  ŽIVOT  ILI  VJEČNU  PROPAST.  SAMO  MI  NE  ZNAMO  ZA  NJIHOV  TIJEK  I  ZAVRŠETAK.

I  TO  JE  PREKRASNI  A  I  STRAŠNI  MISTERIJ  NAŠIH  ŽIVOTA.  KAKO  DOĆI  DO  VJEČNOG  SPASENJA,  KAKO  SE  SPASITI  OD  VJEČNE  PROPASTI  AKO  NAM  JE  ONA  PREDVIĐENA? MISTERIJ  JE  U  TOME  DA  NITKO  TO  OD  NAS  NE  ZNA.  NETKO  JE  U  NEKOM  TRENUTKU,  KAO  JA  PRIJE  NEKOLIKO  GODINA  BIO  NA  PUTU  U  VJEČNU  PROPAST.  PA  SE  SVE  PROMIJENI  ''NAGLAVAČKE''.  ILI  OBRATNO,  NETKO  JE  VELIKI  VJERNIK  I  IDE  ČESTO  U  CRKVU  A  NIJE  U  GOSPODNJOJ  MILOSTI.

JA  SAM,  KAO  ŠTO  I  SVI  MI  MOŽEMO,  ČINIO  SAMO  ONO  ŠTO  SAM  MOGAO.  OSTALO  JE  ČINIO  GOSPODIN.  KADA  SAM  PAO,  KADA  SAM  SE  SPOTICAO,  UVIJEK  JE  BIO  KRAJ  MENE.  JA  SAM  SAMO  TREBAO  POKAZATI  ŽELJU  I  VOLJU  DA  SE  PROMIJENIM,  DIGNEM  I  KRENEM  DALJE  A  ON  MI  JE  DAO  SVU  POMOĆ.  ILI  SVOJU  OSOBNU  ILI  MI  JE  U  MOJ  ŽIVOT  POSLAO  RAZNE  LJUDE,  SITUACIJE,  DOGAĐAJE,  KOJI  SU  MI  U  TOME  POMAGALI.

JA  SAM  SAMO  TREBAO  UČINITI  ONO  ŠTO  SAM  JA  MOGAO  U  SVAKOM  TRENUTKU  SVOJEG  ŽIVOTA,  NA  PUTU  OBRAĆENJA,  UČVRŠĆIVANJA  VJERE.  KADA  VIŠE  NISAM  ZNAO  ŠTO  BI  I  KAKO,  NASTAVIO  JE  GOSPODIN.

I  SADA  SMO  TU.  JA  NA  MISAMA  ''ZORNICAMA''  A  GOSPODIN  PRED  I  U  SVIMA  NAMA.

I  NIJE  ČUDNO  DA  SU  MI  NA  RIJEČI  PRIČESNE  PJESME  NA  JUTROŠNJOJ  MISI,  ''A  U  SUZI  U  MOM  OKU  GLEDAJ  LJUBAV  VELIKU…'',  ZAISKRILE  SUZE  U  MOJIM  OČIMA.  PJEVAO  SAM  I  PLAKAO.  OD  RADOSTI.  OD  NJEGOVE  MILOSTI  ZABORAVIO  SAM  JA  I  NA  SVOJE  PROŠNJE  I  NAKANE.  BITNO  MI  JE  BILO  ŠTO  SAM  BIO  TU  SA  NJIM.  JER  ON  JE  NA  SVAKOJ  MISI  UVIJEK  S  NAMA.

NEKA  TI  JE  VJEČNA  SLAVA  I  HVALA  TEBI   GOSPODINE,  A  ČAST  TVOJOJ  MAJCI  MARIJI,    DJEVICI  KOJA  TE  RODILA.

BLAGOSLOVLJEN  TI  GOSPODINE  U  VIJEKE.