Četvrtak, 15.09.2011.g.

Evo prošlo je nekoliko dana kako nisam ništa upisao u svoj duhovni dnevnik. A imao sam puno toga u mislima. Svakodnevno. Ali nisam radi  događaja koji su se događali u zadnjih 10-tak dana.  JER  VELIKA  JE  SLAVA  I  LJUBAV  BOŽJA.  I stvarno ne znam da li se u svim tim događajima više  proslavila  SLAVA  BOŽJA  ILI  LJUBAV  BOŽJA.

Na početku tjedna htio sam pisati o  LJUBAVI.  I to ne radi nekog čovjeka ili žene ili neke njihove ljubavi, nego radi jedne male, obične kujice  Nere. Pasmine ''maltezer''. I ta kujica je već tri godine dio mojeg doma i moje obitelji. Stvorenje koje je Gospodin sigurno poslao na ovaj svijet i u našu obitelj da nas razveseljava i uljepšava nam svakodnevni život. To milo stvorenje nikada nije nikoga ugrizlo niti lajalo na nekoga s tom namjerom. Uvijek je svakoga htjela polizati, sa svakim, pa i s onim koga je prvi put vidjela, htjela se poigrati. Voljela se maziti a kada si samo malo podviknuo na nju odmah ti je počela puzati oko nogu strašljivo te gledajući. I uvijek i uvijek ti je doskakutala do nogu veselo mašući repom i vjerno te gledajući što ćeš joj reći.

To malo stvorenje toliko je radosti donosilo mojoj supruzi koja je skoro godinu dana bila sam s njom u kući. Ja sam bio u zatvoru a djeca na studiju u Zagrebu. A supruga se za sve nas brinula. I još hodala na posao i brinula se o kući. I jedino ju je ta mala kujica uvijek raspoložila.

I mene. Kada sam dolazio iz zatvora na vikende, uvijek me dočekala na vratima i počela skakati po meni. Pa smo se valjali po podu a da me supruga još nije uspjela ni zagrliti.

Djeca su ju obožavala, spavala je kraj njihovih nogu kada su učili ili gledali televizor. Htjela je k njima u krevet, pod noge, kako bi spavala s njima.

Jednostavno, postala je i bila dio naše obitelji i naših života, što god da to nekome znači.

A prije tjedan dana, prošli tjedan, supruga je primijetila da kujica nekako šepa na jednu nogu. Ne stalno nego onako privremeno. Pa ju je svu pregledala ali nije ništa našla. Kako joj je kroz vikend bilo još gore, odlučili smo da ju u ponedjeljak ujutro vodimo u drugi grad veterinaru za liječenje kućnih ljubimaca.

Tako je i bilo. Usput sam ja mislio kako ću stići na jutarnju misu u tom gradu, dok supruga obavi pregled. No, trebao sam supruzi nešto kupiti i donijeti dok ona bude čekala pregled. I taman bih možda malo zakasnio na misu. Kada sam to učinio, supruga je već bilo unutra sa kujicom na pregledu. A ja sam zaključio da sada više ne stignem na tu jutarnju misu nego da ću ići navečer a da ću sada pričekati suprugu.

Ali, Gospodin se uvijek pobrine da onaj koji to želi  UVIJEK  DOĐE  K  NJEMU  NA  SASTANAK. I dok sam čekao vani u autu, prišao mi je veterinarski tehničar i rekao da mogu nekud na kavu ili nešto obaviti, ako imam, jer će kujica dobiti infuziju, što će trajati i do 45 minuta. Super, mislio sam si, evo kako Gospodin sve posloži. Obavit ćemo i pregled i ja još stignem na misu da ne moram navečer juriti s posla kojeg radim. Baš sam onako radostan zahvalio Gospodinu.

No, kada sam došao natrag, još sam morao čekati suprugu. Kada je izašla, noseći kujicu, i ušla u auto, ništa me nije navodilo da bi sa kujicom  trebalo biti nešto teško. Tek nakon nekoliko minuta supruga progovori i kaže da je s kujicom jako loše i da će ju možda trebati uspavati. I krenu joj suze.

Meni ništa nije bilo jasno da kako to. Koje sada uspavljivanje!? I supruga ispriča da je veterinar slikao rendgenski kujicu te je utvrdio da na dijelu kičme ima neko oštećenje, da vjerojatno to oštećenje pritišće leđnu moždinu, da se vide neke degenerativne promjene i da će kujica sada biti sve lošije i lošije, da neće uopće moći hodati, itd. Jasno, i ja sam se onda uozbiljio i postalo mi je teško. No, kazala je supruga, veterinar je rekao da se čujemo popodne pa ćemo vidjeti kakvo će biti stanje. Ako joj se poboljša onda postoje neke šanse da ostane na životu. No, ako joj se stanje pogorša, tada će se ona samo mučiti, bez nade da će joj biti bolje. I da onda neka dođemo sutra s njom na kontrolu s odlukom što ćemo dalje učiniti. Još je veterinar rekao da u Zagrebu postoji Veterinarski institut pri Veterinarskom fakultetu gdje imaju bolje uređaje za snimanje, da se mogu obaviti dodatne pretrage pa čak se vrše i operacije. Te da možemo otići s njom i tamo ali da, s obzirom na oštećenje nema baš previše šansi da se nešto može učiniti. Da to oštećenje može biti od bilo čega pa čak i nasljedno. Još je na kraju rekao da ti pregledi u Zagrebu koštaju dosta novaca, pogotovo operacija, jer se to sve plaća, nema tu nikakvog osiguranja koje bi to pokrivalo.

Slušajući suprugu, meni je kroz glavu ''projurilo'' stotine misli o maloj kujici Neri koja nam je toliko lijepih stvari učinila u životu.  ONA  JE  BILA  SAMA  RADOST  NAŠE  OBITELJI  KOJE  JE  U  ZADNJIH  NEKOLIKO  GODINA  PROLAZILA  TEŠKE  TRENUTKE.  OBITELJ  KOJA  SE SKORO  RASPALA,  JA  U  ZATVORU,  DJECA  NA  STUDIJU  GDJE  JE  SVAKI  ''PAO''  JEDNU  GODINU,  SUPRUGA  KOJA JE  SVE  TO  PREKO  SEBE  I  U  SEBI  NOSILA,  MATERIJALNI  PROBLEMI  I  PROBLEMI  SA  POSLOM,  ITD.

A  NERA  JE  U  SVAKOM  TRENUTKU  BILA  RADOST,  POGOTOVO  SUPRUGINA,  KOJA  JU  JE  I  ŽELJELA  NEKOLIKO  GODINA  I  DOVELA  U  NAŠU  OBITELJ.

I tako se mi vozimo kući a ja šutim i vozim.  I  PLAČEM (i sada plačem kada se sjetim tih trenutaka).

I  RAZMIŠLJAO  SAM  SI  KAKO  JE  TA  MALA  KUJICA  NERA OD  5  KG  BILA  OGLEDALO  KAKO  BI  SE  MI  LJUDI  TREBALI  PONAŠATI  JEDAN  PREMA  DRUGOME.  BEZ  MRŽNJE,  BEZ  SRDŽBE. UVIJEK  SPREMNI  NA  PRAŠTANJE,  UVIJEK  VOLJETI  SVAKOGA  OKO  SEBE  PA  DA  TE  NE  ZNAM  KAKO  POVRIJEDIO.  UVIJEK  SE  SVEMU  VESELITI  I  ČINITI  DRUGIMA  RADOST.  UZIMATI  ŽIVOT  KAKO  TI  DOLAZI.  JESTI  I  PITI  KADA  SI  GLADAN  I  ŽEDAN.  SPAVATI,  RADITI,  ODMARATI  SE,  IGRATI  SE  I  SVE  DRUGO  ŠTO  KROZ  DAN  DOĐE  NEKIM  SVOJIM  REDOM.  I  SVE  TO  SA  GOSPODINOM  U  SRCU  I  DUŠI  I  MISLIMA.

JEDINO  ŠTO  TA  KUJICA  NIJE  IMALA  BIO  JE  GOSPODIN.  ALI  SAM  GA  ZATO  JA  IMAO.

I,  ČIM  SMO  DOŠLI  DOMA,   JA  SAM  OTIŠAO  U  SOBU  I  SJEO  PRED  SVIM  ONIM  SLIKAMA  SVETOG  TROJSTVA,  RASPETIM  GOSPODINOM,  BLAŽENOM  DJEVICOM  MARIJOM,  SLIKAMA  SVETACA,  BLAŽENIKA,  ANĐELA  I  ARKANĐELA,  I  POČEO  RAZMIŠLJATI.  ''BOŽE  MOJ,  ŠTO  SVE  OVO  TEBA  ZNAČITI?  KAKOVE  MI  ZNAKOVE  ŠALJEŠ  GOSPODINE?  ZAR  SAMO  TAKO  ŽELIŠ  DA  TA  MALA  KUJICA,  KOJU  SI  NAM  POSLAO  DA  NAS  U  JEDNOM  DIJELU  NAŠIH  ŽIVOTA  VESELI,  ODE  OD  NAS,  DA  UGINE?''

I  KLEKNUO  SAM  PRED  RASPETOG  GOSPODINA.  A  NISAM  ZNAO  ŠTO  DA  GA  MOLIM.  ČAK  SE  NISAM  NI  KLEKNUO  S  NAMJEROM  DA  GA  MOLIM  DA  OZDRAVI  KUJICU  JER  SAM  NEKAKO  OSJEĆAO  DA  TO  NIJE  MOLITVA  KOJU  BIH  JA  TREBAO  UPUTITI  SVOJEM  GOSPODINU  U  OVOM  SLUČAJU.  I  DOK  SAM  SI  KLEČAO  UPUTIO  SAM  KRATKU  MOLITVU  GOSPODINU,  ZAHVALIO  SAM   MU  ZA  SVE  RADOSTI  KOJE  JE  MENI  I  MOJOJ  OBITELJI  DAO  PREKO  TE  MALE  KUJICE, ZAHVALIO  SAM  MU  NA  NJOJ  I  PREPUSTIO  MU  DALJE  DA  NEKA  BUDE  VOLJA  NJEGOVA.

A  NEKAKO  SAM  OSJEĆAO,  ZATO  NISAM  SVOJEM  GOSPODINU  NITI  UPUTIO  DIREKTNE  MOLITVE  DA  OZDRAVI  KUJICU,  DA  NEMAM  SADA  JA  TU  ŠTO  POSEBNO  MOLITI  GOSPODINA  ZA  MALU  KUJICU.  DA  JE  TO  SADA  TAKO  KAKO  JE.

Popodne nije bilo nikakvih pomaka na bolje nego je bilo još i gore. Supruga se čula telefonom  s veterinarom koji joj je rekao da ćemo još vidjeti do drugog dana pa onda neka dođemo k njemu s odlukom.

Drugo jutro kujici je bilo još i gore. Supruga je plakala cijelu noć. Ona je već u sebi donijela odluku, gledajući kako se muči, da ju ne treba dalje mučiti. A potrošiti dosta novaca na odlazak u Zagreb bez ikakve realne nade da ćemo ju izliječiti nije smatrala opravdanim, s obzirom da nam novac treba, ja još ne privređujem, djeca na studiju…

Tako gledajući, tome nisam imao što posebno dodati.  NO,  JA  SAM  IMAO  SVOJEG  GOSPODINA  STALNO  U  MISLIMA. I  NEKAKO  NISAM  MOGAO  PRIHVATITI  TO  DA  BI  GOSPODIN  SADA  U  OVOM  TRENUTKU  HTIO  DA  JA  DADNEM  UBITI  TO  STVORENJE  KOJE MI  JE  ON  POSLAO  DA  ME  RAZVESALJAVA  U  TEŠKIM  TRENUCIMA.  ŠTO  JE  NAJBITNIJE,  I  U  OVIM  TEŠKIM  TRENUCIMA,  KADA  JE  TO  STVORENJE  BILO  NEMOĆNO  I  BOLESNO,  ONO  JE  NAS  RAZVESELJAVALO  NA  NEKI  NAČIN.  TOLIKO  SUZA  A  TOLIKO  PREKRASNIH  MISLI  I  SJEĆANJA  NA  RADOSTI  KOJE  NAM  JE  DONIJELA.

NIJE MI  TU  NEŠTO  ''ŠTIMALO''.  I  ODLUČIO  SAM  U  SEBI,  SUPRUZI  NISAM  NIŠTA  GOVORIO,  DA  SE  JA  NEĆU  SLOŽITI  S  TIM DA  SE  KUJICA ODMAH  USPAVA.  PA  ZASLUŽILA  JE  VALJDA,  ZA  SVE  TE  SILNE  RADOSTI  KOJE  NAM  JE  DALA,  DA  SE  SADA  MALO  O  NJOJ  BRINEMO,  ONAKO  NEMOĆNOJ  I  NEPOKRETNOJ!  PA  NAJLAKŠE  JU  JE  USPAVATI!  A  GDJE  JE  TU  BOŽJA  VOLJA,  ONOGA  KOJI  JE  SVE STVORIO  S  NEKIM  RAZLOGOM?  JA  NIKAKO  NISAM  MOGAO  ZAKLJUČITI  DA  JE  GOSPODINOVA VOLJA  DA  SE  TA  MALA  KUJICA  SADA  DADNE  USPAVATI!

PA  SAM  STALNO  RAZMIŠLJAO  O  TOME  KOLIKO  SE  PROTIVIM  UBOJSTVIMA  KOJE  ČINIMO  MI  LJUDI,  ABORTUS  I  EUTANAZIJA.  MI  LJUDI,  JEDNI  DRUGIMA,  POD  KRINKOM  NEKE  SAMILOSTI!  MA  KOJE  SAMILOSTI,  SAMO  ČISTA  NAŠA  KOMOCIJA!  OTKUDA  NAM  PRAVO  DA  MIJENJAMO  BOŽJU  VOLJU  ZA  NAS!  OTKUDA  NAM  PRAVO  DA  JU  NE  PRIHVATIMO  A  S  DRUGE  STRANE  BI  HTJELI  DA  NAM  BUDE  DOBRO  U  ŽIVOTU!

I tako smo, svatko u svojim mislima, supruga i ja došli drugo jutro do veterinara. I kaže mi supruga, koja cijelu noć nije spavala i koja je cijelu noć plakala opraštajući se od kujice, da hoće da ja idem s njom unutra, da sve čujem i da ona sama to neće moći. Mislila je na donošenje odluke da se kujicu uspava.  TOLIKO  JE  BILA  ZA  NJU  VEZANA. To nije bilo dobro, to nije bilo po Božjem, to je bila  NAVEZANOST  koja u takvim slučajevima djeluje kao neko opojno sredstvo da čovjek ne može donositi ispravne odluke.

A ja još ni u tim trenucima nisam znao što ću i kako reći ali sam bio odlučio da kujica taj dan neće biti uspavana. I stalno sam se pitao da li smo mi sve učinili. Da li Gospodin još što od mene očekuje da učinim. Stalno sam tu misao ''imao u glavi''. I da ćemo se još koji dan mi o njoj brinuti.  A  NEKA  ONDA  GOSPODIN  UČINI  KAKO  JE  NJEGOVA  VOLJA.

I onda, kada smo došli unutra, kada nam je veterinarka još jedanput ukazala i objasnila njezino stanje, ja sam vidio sliku kičme od kujice na monitoru. I upitam veterinarku da li je po njezinom mišljenju jedini problem kujičinog stanja problem s oštećenom kičmom. Ona je kazala da da. I upitam ju da li se taj problem može riješiti s operacijom u Zagrebu na Veterinarskom fakultetu. Ona to potvrdi ali da se to mora učiniti odmah i doda da su šanse dosta male.

I  U  TOM  TRENUTKU  JA  PREPOZNAM  VOLJU  SVOJEG  GOSPODINA!  NEKA  MU  JE  VJEČNA  SLAVA  I  HVALA!  PA  MI  JOŠ  UVIJEK  NISMO  SVE  UČINILI  ŠTO  SMO  MOGLI!  NISAMO  OTIŠLI  DO  ZAGREBA.  A  MOŽEMO.  JER  MNOGI  LJUDI  TO  IZ  MATERIJALNIH  RAZLOGA  NISU  U  STANJU,  ALI  MI  JESMO.  MI  IMAMO  NEŠTO  UŠTEĐEVINE  DA  MOŽEMO  OTIĆI  JOŠ  NA  PREGLED  U  ZAGREB  A  OSTALO  PREPUSTITI  GOSPODINOVOJ  VOLJI.

I kažem ja veterinarki da dobro, da ćemo sada ja i supruga otići nekud na kavu da o svemu još jedanput porazgovaramo, razmislimo i donesemo odluku. Ili uspavati ili ići u Zagreb. Supruga me pogledala pa se i ona složila s tim. Veterinarka je još samo dodala da ako se odlučimo za Zagreb da to moramo onda odmah sada ujutro jer joj je stanje sve gore a ujutro su i tamo svi profesori pa će odmah vidjeti što joj je i mogu ju odmah operirati.

Supruga i ja smo otišli na kavu. I ja sam joj rekao da ja jednostavno mislim da mi još nismo sve učinili što smo mogli, da nemamo baš novaca da bi odluka bila jednostavna. Ali da ga imamo i što sada. Taj novac je za studiranje djece ali da će nam Gospodin uvijek dati,  I  VJEČNA  MU  HVALA, uvijek nam je i dao dosta novaca za život. A u ovom slučaju mi onda moramo otići u Zagreb,  UČINITI  SVOJE,  A  GOSPODINU  PREPUSTITI  DA  DALJE  ČINI  PO  SVOJOJ  VOLJI.

SVE  SAM  NEKAKO  POČEO  OSJEĆATI  U  SEBI  DA  CIJELI  SLUČAJ  S  BOLEŠĆU  MALE  KUJICE  NERE  ZAPRAVO  PREDSTAVLJA  KUŠNJU  ZA  VIŠE  NAS  LJUDI  KOJI  ĆEMO  SE  U  SVEMU  TOME  NAĆI.

Supruga se složila i kao da je ponovno živnula. Jer ona je strašna ''fajterica'', ona je očuvala našu obitelj na okupu i  neka joj nitko ne stoji na putu kada ona odluči obraniti i zaštiti one koji su njoj dragi.

Veterinarka nas je uputila kuda moramo ići i mi smo odmah krenuli za Zagreb.

Po dolasku u Institut morali smo se upisati na listu za čekanje jer je tamo već bilo više kućnih ljubimaca, koji su sa svojim vlasnicima čekali na red za liječenje. Supruga je s kujicom sjela u čekaonicu a ja sam otišao kupiti neki sok i sendvič. I nakon desetak minuta nazove me supruga s mobitelom te mi kaže da je kujici postalo jako loše, da se sva trese. A ja joj kažem neka ide zamoliti odmah da ju prime preko reda i da netko od veterinara tamo vidi što se može napraviti, da ja dolazim za nekoliko minuta.

Kada sam došao u čekaonicu, nje s kujicom tamo više nije bilo. Bila je u ambulanti. I ja ostanem čekati. Kada je supruga izašla, nosila je kujicu te je kazala da moramo ići na slikanje kičme pomoću kontrasta, da se vidi stanje oštećenja a onda valjda operacija. Da ju je preko reda primio baš voditelj kirurškog odjela toga Instituta i da će ju on operirati. Dobro, mislio sam si. Neka sve ide svojim tokom. Kada su ju poslikali i kada smo se vratili natrag, suprugu i mene primio je na razgovor taj voditelj, drag čovjek, i rekao da njemu tu još uvijek nešto ''ne štima''. Još mu to nije za operaciju. I posebno je dodao da je operacija vrlo rizična, da može loše završiti i da će on tek dok ju otvori točno vidjeti o čemu se radi. Jer da mu ovako, dok gleda sliku, nije točno vidljivo o kakvom oštećenju se radi. I da može biti da se radi o nekoj upali koja pritišći leđnu moždinu preko jednog kralješka. Kazao je da bi on ipak nju ostavio kod njih preko noći na promatranju, da bi ona sada primila terapiju za smanjivanje oteklina, pa ako joj do jutra ne bi bilo dobro da bi ju onda ujutro operirali. Ako bi joj bilo bolje, onda postoje neke šanse da se možda ona izliječi i bez operacije. I dobro, supruga i ja smo se s tim složili.

KADA  SMO  SE  VOZILI  DOMA  JA  SAM  SE  JAKO  DOBRO  OSJEĆAO.  JER  SAM  OSJEĆAO  DA  SAM  UČINIO  SVE  ŠTO  SAM  MOGAO.  A  DALJE  SAM  CIJELI  SLUČAJ  PREDAO  GOSPODINU  U  NJEGOVE  RUKE  DA  ON  ČINI  ŠTO  JE  NJEMU  VOLJE  I  ŠTO  JE  NJEGOV  PLAN.  I rekao sam to supruzi da sam  sada jako miran i zadovoljan jer je sada  NAŠA  NERA  U  ''BOŽJIM  RUKAMA''.

I, nekako je i supruga živnula. Njoj je i tako trebalo samo malo nečega da se za to uhvati u životu, da može naprijed, a sada kada nam je onaj dragi veterinar, voditelj tog odjela na Institutu, rekao da još ima šansi da bude sve u redu, njoj je to bilo i više nego dovoljno za dobro raspoloženje. A možda i moja odlučnost i vjera i mir koji sam joj prenio.

Drugo jutro nazvao je profesor Pirkić, tada mi je supruga kazala i njegovo ime, taj dragi čovjek, i rekao joj da je kujici puno bolje i da možemo doći popodne po nju. I supruga i ja smo bili stvarno radosni.

Mi smo očekivali da je kujica sada stvarno puno bolje. No, kada ju je supruga preuzela, ona je bila puno bolje od onog stanja u kojem ju je primio na liječenje profesor Pirkić, kada se sva tresla, izbuljila oči, ležala bespomoćno na leđima i dr., no, nije bila ništa vrlo bolje od onog stanja u kojem smo ju mi dovezli u Zagreb. Ali, stručnim osobama, koje se s tim svakodnevno bave treba vjerovati,  NJIMA  JE  GOSPODIN  DAO  DAROVE  DA  LIJEČE  ŽIVOTINJE  KAKO  BI  ONE  MOGLE  SLUŽITI  LJUDIMA.

Tako smo i mi, svi radosni krenuli kući. Jer ipak, kujica je bila tu i nije ju trebalo uspavati. Profesor nas je naručio na kontrolu za dva dana, da vidimo kakvo će joj biti stanje.

Ali ta dva dana kujici se nije ništa popravilo stanje, čak joj je bilo i nešto gore. Ništa nije jela, što je i malo pojela je povratila, nije mogla hodati, ništa. Samo nas je tužno gledala i vrlo često smo imali osjećaj, zbog njezinih, pokreta da ju nešto boli. I zaključili smo da ćemo ju u petak odvesti u Zagreb pa neka ju profesor još jedanput pregleda i odluči za operaciju.

A  JA  SAM  CIJELO  VRIJEME  TRAŽIO  NEKE  ODGOVORE.  TRAŽI  SAM  U  SVEMU  TOME  BOŽJE  ZNAKOVE,  DA  IH  PREPOZNAM  I  PROTUMAČIM.  DA  PREPOZNAM  BOŽJU  VOLJU  U  CIJELOM  OVOM  SLUČAJU.  TAKO  SAM  OSJEĆAO  DA  GOSPODIN  IMA  TOČAN  PLAN  ZA  SVE  NAS  U  OVOM  SLUČAJU,  ZA  SVAKOGA  OD  NAS  NEŠTO  DA  U  NJEMU  RASTEMO,  SAMO  TO  TREBA  PREPOZNATI.  I  VJEROJATNO  JE  TO  LAKO  KADA  ŽIVIŠ  SAMO  U  GOSPODINU  JER  ONDA  SE  LAKŠE  SJETIŠ  NJEGOVIH  ZAPOVIJEDI  I  NJEGOVOG  ŽIVOTA. ALI  OVAKO,  DOK  SI  U  KOJEKAKVIM  STRESOVIMA  SVAKODNEVNOG  ŽIVOTA, ČESTO  TI  NEŠTO  ''POBJEGNE'',  ČESTO  NE  MOŽEŠ  TOČNO  DOKUČITI  BOŽJU  VOLJU  ZA  SVE  NAS.

MUČILO  ME  TO  ŠTO  JE  TOČNO  GOSPODIN,  KADA  JE  BIO  NA ZEMLJI, PRENIO SVIMA NAMA  O  ODNOSU  SA ŽIVOTINJAMA?  ŠTO  O  TOME  KAŽE  BIBLIJA,  BOŽJA  RIJEČ?  I  IŠAO  SAM  PONOVNO  ČITATI  STARI  ZAVJET,  KNJIGU  POSTANKA.  I PROČITAM TAMO DA JE BOG PRVO STVORIO SVA STVORENJA KOJA ŽIVE U VODI A ONDA DRUGI DAN I SVA STVORENJA KOJA ŽIVE NA KOPNU. I  ONDA  REČE  BOG:  ''NAČINIMO  ČOVJEKA  NA  SVOJU  SLIKU,  SEBI  SLIČNA,  DA  BUDE  GOSPODAR RIBAMA  MORSKIM,  PTICAMA  NEBESKIM  I  STOCI  -  SVOJ  ZEMLJI  -  I  SVIM  GMIZAVCIMA  ŠTO  PUZE  PO  ZEMLJI…'' NA  SVOJU  SLIKU  STVORI  BOG  ČOVJEKA,  NA  SLIKU  BOŽJU  ON  GA  STVORI,  MUŠKO  I  ŽENSKO  STVORI  IH.  I  BLAGOSLOVI  IH  BOG  I  REČE:  ''PLODITE  SE,  I  MNOŽITE,  I  NAPUNITE  ZEMLJU,  I  SEBI  JE  PODLOŽITE!  VLADAJTE  RIBAMA  U  MORU  I  PTICAMA  U  ZRAKU  I  SVIM  ŽIVIM  STVOROVIMA  ŠTO  PUZE  PO  ZEMLJI!''

I NAKON  ŠTO SAM  PONOVNO  PROČITAO  SVE  OVO,  NEKAKO  SAM  U  SEBI  UČVRSTIO  RAZMIŠLJANJE  KOJE  ME  MUČILO.  MI  LJUDI  SMO  GOSPODARI  SVIM  ŽIVOTINJAMA. I MOŽEMO IH UBITI I SVE DRUGO A DA TO NIJE UVREDA BOGU.  NO, AKO  NE  KORISTIM  I  NE  JEDEM  ONU  ŽIVOTINJU  KOJU  UBIJEM,  DA  LI  JE  PO  BOŽJEM  UBITI  JU?  SADA  SAM  IMAO  I  JASAN  ODGOVOR  NA  TO.  ČOVJEKA  JE  BOG  POSTAVIO  DA  BUDE  GOSPODAR  SVIM  ŽIVOTINJAMA,  NJIH  JE  GOSPODIN  BOG   STVORIO  DA  MU  SLUŽE  I  DA  ČINI  SVE  PO  SVOJOJ  VOLJI  S  NJIMA.  TU  GA  BOG  NIJE  NIKAKVIM  SVOJIM  ZAPOVIJEDIMA  OGRANIČAVAO.  NO,  NEŠTO  JE  BILO  STRAŠNO  BITNO,  NAJBITNIJE.  ŽIVOTINJE  NISU  SVETA BOŽJA  STVORENJA.  ONA  JESU  STVORENJA  KOJE  JE  BOG  STVORIO  DA  SLUŽE  ČOVJEKU  ALI  U  NJIH  BOG  NIJE  UDAHNUO,  U  TRENUTKU  KADA  SU  POSTALA  ŽIVA,   SVOJEG  DUHA.  TO  JE  UČINIO  SAMO  ČOVJEKU.  ZATO  JE  ČOVJEK  JEDINI  OD  SVIH  STVORENJA,  SVETO  STVORENJE,  JER  JE   OD  BOGA  KOJI  JE  JEDINI  SVET  I  JER  GA  JE  BOG  NAČINIO  NA  SVOJU  SLIKU  I  UDAHNUO  MU  SVOJEG  DUHA.

I  ČOVJEK  NE  MOŽE  RASPOLAGATI  LJUDIMA  KAO  NI  SAMIM  SOBOM.  ON  JE  BOŽJE  BIĆE  I  SAMO  BOG  MOŽE  RASPOLAGATI  SVOJIM  STVORENJEM.  ČOVJEK  NE  SMIJE  UBIJATI  NI  DRUGE  LJUDE  A  NI  SEBE  JER  S  TIM  ŽIVOTIMA  RASPOLAŽE  SAMO  BOG.  JEDINO  PO  BOŽJEM  DOPUŠTENJU  TO  ČOVJEK  MOŽE  UČINITI, KAO  U  SLUČAJU  SAMOOBRANE  ILI  OBRANE  DRUGIH  I  U  DRUGIM  SLIČNIM  SLUČAJEVIMA.

ALI,  ČOVJEK  U  POTPUNOSTI  MOŽE  ČINITI  S  ŽIVOTINJAMA  ŠTO  ŽELI.  TO  MU  JE  BOG  DOPUSTIO.  NO,  I  TU  IMA   NEKIH  OGRANIČENJA  KOJA  SU  POVEZANA  SA  DRUGIM  ČOVJEKOVIM  OGRANIČENJIMA.  NE  SMIJE  U  TOM  SVOJEM  PONAŠANJU  SA  ŽIVOTINJAMA  BITI  OHOL,  LICEMJERAN,  SRDIT,  NEUMJEREN,  ITD.  SVE  ŠTO  PREDSTAVLJA  OPĆENITO  GRIJEH  PREMA  GOSPODINU  BOGU.

I  TAKO  JA  ZAKLJUČIM,  NADAO  SAM  SE  DA  JE  TO  I  GOSPODINOVA  VOLJA,  DA  ĆEMO  U  PETAK  IĆI  S  KUJICOM  PONOVNO  U  ZAGREB  I  AKO  PROFESOR  ZAKLJUČI  DA  SE  OPERACIJOM  NEĆE  NIŠTA  POSTIĆI,  DA  ĆEMO  JU  USPAVATI,  JER  SMO  I  SUPRUGA  I  JA  I  PROFESOR  SA  SVOJIM   DAROVIMA  KOJE  MU  JE  BOG  DAO  DA  LIJEČI  ŽIVOTINJE,  UČINILI  SVE  ŠTO  SMO  MOGLI  DA  JU  OSTAVIMO  NA  NORMALNOM  ŽIVOTU.  A  AKO  ĆE  PROFESOR  PREDLOŽITI  OPERACIJU,  NEKA  BUDE  OPERACIJA.

A  SVE  TO  SAM  I  NEKOLIKO  PUTA  ''PUSTIO  KROZ  MISLI''  I  NA  MISAM  NA  KOJIMA  SAM  BIO  TIH  DANA.

I tako  sam  ja potpuno miran krenuo sa suprugom u Zagreb. Kujica je bila loše. Niti je jela, niti je hodala, niti je vršila nuždu, ništa. Samo je ležala i nekako odsutno gledala.

Kada nas je profesor primio stavio je kujicu na pod da vidi kako će se ponašati. Ona je tako ostala kako ju je on stavio. Čak je probala i napraviti neki korak. Pa joj je on provjeravao i neke druge pokrete. I kažem nam taj dragi čovjek,  A  IMA  U  NJEMU  NEŠTO  DUHOVNO,  da  se  on  jednostavno  ne  može  odlučiti  da kujica ide na operaciju. Da nije to to i da njemu tu još uvijek nešto ne ''štima''. I rekao je da bi volio čuti i mišljenje svoje kolegice veterinarke, koja radi na drugom odjelu, za druge vrste bolesti životinja, jer kujica pokazuje neke simptome koji nemaju veze s oduzetošću radi oštećenja kičme. I pozove  on nju. I došla je jedna mlada žena. I ta žena i profesor, oboje su zračila nekom posebnom ljubavlju za te životinje, sada za tu našu kujicu. I kažem ja poslije svojoj ženi da vjerojatno veterinarski fakultet ne ide nitko studirat tko ne voli životinje. Dok još za doktora i možeš ići a da ne voliš ljude, ali za veterinara teško a da ne voliš životinje.

I tako je naša mala kujica od 4 kilograma sjedila-ležala u veterinarskoj ordinaciji pred svima nama, a bilo je tu i još dvoje tehničara ili mladih veterinara na stjecanju prakse.  I ta draga veterinarka se složila sa profesorom da postojeća dijagnoza oštećenja kičme nekako ''ne  stoji''.  Nisu  to  ti  simptomi. Pa su zaključili, dok su ju svu ''isprebibali'' a on ih je sve izlizala, da bi još trebalo pogledati da li nije neko oštećenje na mozgu. U međuvremenu, naša kujica je napravila i nekoliko lelujavih koraka po ordinaciji. I popišala se na strunjaču što je meni i supruzi izazvalo osjećaj neugode. No, kod tih ljudi to je izazvalo smijeh i radost jer to stvorenje pred njima ima normalne probavne funkcije.

I tako smo mi kujicu uzeli sobom doma da dođemo za 5 dana na neko punktiranje glave. A ako joj bude loše, da dođemo odmah s njom. I dobro, krenuli smo mi s njom doma.

A ona je već u autu počela pokazivati neke aktivnosti. Nekako je živnula. I kada smo došli doma, počela je sam od sebe hodati po kući. Jest da je to bilo kraće i s padovima. Ali, to nije činila već nekoliko dana. Čak je i pojela nešto. Drugi dan još bolje. I treći. Četvrti dan kujica je već izgledala kao da nikad nije bolesna. Čak smo razmišljali da li da uopće idemo peti dan s njom u Zagreb.  ČUDO  BOŽJE.  IZ  ČISTA  MIRA  BOLEST,  IZ  ČISTA  MIRA  OZDRAVLJENJE.

No, ipak sam ja otišao peti dan u Zagreb. A profesor, kada je vidio kujicu u tako dobrom stanju, samo se radosno, onako od srca, nasmijao i rekao da je njemu najdraže kada se tako neko stvorenje ''digne iz mrtvih'', kada više za njega nema nade. I da je to samo primjer kako nikako ne treba odustajati.

DA,  TAKO  JE  DRAGI  MOJ  PROFESORE,  NEKA  VAM  GOSPODIN  BOG  BUDE  NA  POMOĆI  DA  I  DALJE  USPJEŠNO  KORISTITE  DAROVE KOJE  VAM  JE  DAO!

I tu završava istinita priča o kujici Neri, njezinoj bolesti i ozdravljenju  i  BOŽJOJ  SLAVI  I  LJUBAVI.

SVIMA  IZ  OVOG  DOGAĐAJA  GOSPODIN  JE  DAO  ODREĐENU  KUŠNJU  NA  KOJU  SMO  MORALI  ODGOVORITI  PREMA  SVOJIM  DAROVIMA  JAČAJUĆI  TIME  SVOJ  DUH  I  VRŠEĆI  BOŽJU  VOLJU.  A  KADA  VRŠIMO  BOŽJU  VOLJU,  TADA  SMO  BOGU  DRAGI  I  MILI  I  ON  ĆE  NAM  PRUŽITI  SVU  ONU  POMOĆ  KOJA  ĆE  NAM  BITI  POTREBNA

SUPRUGA I JA UČINILI SMO SVOJE KADA SMO JU VODILI VETERINARU I ODLUČILI KUJICU NE USPAVATI I OTIĆI S NJOM U ZAGREB.

VETERINARKA KOJA JU JE PREGLEDALA UČINILA JE SVOJE KADA NAM JE REKLA DA MOŽEMO JOŠ U ZAGREBU VIDJETI U VEZI NJEZINOG LIJEČENJA, JER SUPRUGA I JA TO NISMO ZNALI.

DRAGI PROFESOR PIRKIĆ NIJE ŽURIO S OPERACIJOM I VJEROVAO JE DA SE KUJICA MOŽDA MOŽE OPORAVITI I BEZ OPERACIJE. I ON JE IMAO SVOJIH DILEMA. NIJE OLAKO RASPOLAGAO S DAROVIMA KOJE MU JE GOSPODIN BOG DAO, NEGO IH JE PAŽLJIVO ISKORISTIO.

I ONA DRAGA VETERINARKA NA KOJOJ SE VIDJELA VELIKA LJUBAV PREMA TIM ŽIVOTINJAMA KOJE LIJEČI.

A POSEBNO JE TAJ CIJELI SLUČAJ DAO SUPRUZI I MENI DA SE DODATNO ZBLIŽIMO I ZAJEDNIČKI RAZRIJEŠIMO PROBLEM KOJI NAS JE POGODIO, I EMOTIVNO I MATERIJALNO.

ZATO  TI  DRAGI  MOJ  GOSPODINE  BESKRAJNO  HVALA  I  SLAVA  TI  VJEČNA.  HVALA  TI  NA  TVOJO  POMOĆI.  TI  UPRAVLJAŠ  SVIME.  DAJ  DA  UVIJEK  PREPOZNAM  TVOJU  SVETU  VOLJU  I  DAJ  MI  SNAGE,  MUDROSTI  I  PROVIDNOSTI  DA  JU  UVIJEK  IZVRŠIM!

BLAGOSLOVLJEN  TI  GOSPODINE  U  VIJEKE.