Ponedjeljak, 13.06.2016.g.

Jučer sam ponovno prošao trenutke kada je počelo moje čvrsto i

postojano obraćenje. Jedno jutro prije sedam i pol godina...

Prisjetio sam se kako sam bio na koljenima u dnevnoj sobi naše kuće,

sam, slomljen, nakon jednog noćnog pijanstva. Supruga je otišla na

posao a djeca u školu. Nitko me nije probudio na trosjedu u dnevnoj

sobi, gdje sam ostao ležati onako pijan.

SVI  SU  VEĆ  OD  MENE  DIGLI  RUKE  …

I  JA  SAM  TO  OSJEĆAO.

…  sad mi idu suze tuge kad se prisjetim tih trenutaka …

Po našim ljudski mjerilima ja i moja obitelj imali smo sve a zapravo

nismo imali ništa. Nije bilo iskrene radosti, normalnih razgovora,

povjerenja  …

SVI  SMO  PATILI.

A  JA  SAM  ZA  SVE  TO  BIO  NAJVEĆI  KRIVAC.  JER  SAM  MISLIO

DA  SVE  MOGU  I  DA  SVE  ZNAM …

I jučer na misi čitanje iz Lukinog Evanđelja.

Suze su mi samo počele teći. Izvirale su ispod mojih zatvorenih kapaka i

slijevale se po mojem licu …

Slušao sam i zamišljao  LJUBAV,  DUBOKU  I  BEZUVJETNU,  koju je ta

draga žena osjećala dolje kod Isusovih nogu:

U ono vrijeme: Neki farizej pozva Isusa da bi blagovao s njime.

On uđe u kuću farizejevu i priđe stolu. Kad eto neke žene koja

bijaše grešnica u gradu. Dozna da je Isus za stolom u

farizejevoj kući pa ponese alabastrenu posudicu pomasti i stade

odostrag kod njegovih nogu. Sva zaplakana poče mu suzama

kvasiti noge: kosom ih glave svoje otirala, cjelivala i mazala

pomašću.

Kad to vidje farizej koji ga pozva, pomisli: »Kad bi ovaj bio

prorok, znao bi tko i kakva je to žena koja ga se dotiče: da je

grešnica.« A Isus, da mu odgovori, reče: »Šimune, imam ti nešto

reći.« A on će: »Učitelju, reci!«

A on: »Neki vjerovnik imao dva dužnika. Jedan mu dugovaše

pet stotina denara, drugi pedeset. Budući da nisu imali odakle

vratiti, otpusti obojici. Koji će ga dakle od njih više ljubiti?«

Šimun odgovori: »Predmnijevam, onaj kojemu je više otpustio.«

Reče mu Isus: »Pravo si prosudio.«

I okrenut ženi reče Šimunu: »Vidiš li ovu ženu? Uđoh ti u kuću,

nisi mi vodom noge polio, a ona mi suzama noge oblila i kosom

ih svojom otrla. Poljupca mi nisi dao, a ona, otkako uđe, ne

presta mi noge cjelivati. Uljem mi glave nisi pomazao, a ona mi

pomašću noge pomaza. Stoga, kažem ti, oprošteni su joj grijesi

mnogi jer ljubljaše mnogo. Komu se malo oprašta, malo ljubi.«

A ženi reče: »Oprošteni su ti grijesi.« Sustolnici počeli nato

među sobom govoriti: »Tko je ovaj da i grijehe oprašta?«

A on reče ženi: »Vjera te tvoja spasila! Idi u miru!«

Lk 7, 36 – 8,3

Prvo sam zamišljao tu ženu i njezinu ljubav.

TO  NITKO  OD  PRISUTNIH  NIJE  MOGAO  SHVATITI  OSIM

GOSPODINA  ISUSA.

SAMO  JE  ON  ZNAO  TEŽINU  NJEZINIH  GRIJEHA  I  DUBINU

LJEPOTE  RADOSTI   KOJU  JE  OSJETILA  TA  ŽENA  KADA  JOJ  JE

OPROSTIO  GRIJEHE.

SAMO  ON.  ISUS.

JEDINA  PRAVA  LJUBAV.

JEDINI  PRAVI  IZVOR  LJUBAVI.

Još dok je trajalo čitanje, sjetio sam se i sebe i svojeg obraćenja.

Onog jutra kada sam bio na koljenima i laktovima na podu i dozivao

Gospodina da dođe.

I ne mogu se točno sjetiti svih tih trenutaka ni što sam točno mislio i

govorio.

ALI  ZNAM  DA  SAM  PLAKAO  I  OSJEĆAO  SE  DUBOKO  NIŠTAVNO.

I  U  JEDNOM  TRENUTKU  OSJETIO  KAKO  GOSPODIN  ISUS  STOJI

TU  NEGDJE  KRAJ  MENE.  NISAM  MU  VIDIO  NI  NOGE  NI  TIJELO.

ALI  SAM  GA  TAKO  ŽIVO  OSJEĆAO!

I sada vidim tu sliku …

…  idu  mi  suze  …  ali  sada  od  radosti  …

Prisjetio sam se kako sam se nakon nekog vremena, u tom  SUSRETU

SA   ŽIVIM  GOSPODINOM  ISUSOM,  osjetio ojačan i ohrabren.

KAO  DA  MI  JE  NETKO  UZEO  VELIKI  TERET  SA  MOJIH

RAMENA  …

JER  ME  GOSPODIN  UZEO  K  SEBI  …

I  ZNAO  SAM  ZAŠTO  JE  TA  ŽENA  PLAKALA  KRAJ  ISUSOVIH

NOGU,  ZAŠTO  MU  JE  SVOJOM  KOSOM  BRISALA  NOGE  OD

SVOJIH  SUZA,  ZAŠTO  MU  JE  NOGE  MAZALA  NAJSKUPLJOM

POMASTI,  ZAŠTO  GA  NIJE  MOGLA  POGLEDATI  GORE  U

OČI  NEGO  JE  BILA  PRESRETNA  ŠTO  MOŽE  BITI  DOLJE  DO

NJEGOVIH  NOGU  I  LJUBITI  IH  …

JER  JOJ  JE  UZEO  OGROMNI  TERET  KOJI  JOJ  SE

NAGOMILAO  U  SRCU  I  DUŠI  I  TIJELU  I  UMU  RADI

GRJEŠNOG  ŽIVOTA  BEZ  SMISLA.

Znao sam to jer sam i ja to prošao  …

I ja sam oslobođen ležao kraj Isusovih nogu.

I  JA  SAM  SE  NANOVO  RODIO.  GOSPODIN  ISUS  MI  JE

PODARIO  NOVI  ŽIVOT.

POSTAO  SAM  NOVI  ČOVJEK.

SVE  JE  IMALO  SMISLA.

MOGAO  JE  CIJELI  SVIJET  GOVORITI  PROTIV  MENE  I

GOSPODINA  ISUSA.

MENI  TO  UOPĆE  NIJE  BILO  VAŽNO.

JER  SAM  PONOVNO  ŽIVIO!

JER  SAM  PONOVNO  MOGAO  LJUBITI!

PONOVNO  SAM  BIO  LJUBLJENO  DIJETE!

U tim trenucima, od tada, posve ti je svejedno što će drugi o tebi govoriti.

JER  KAD  JEDNOM  SUSRETNEŠ  ŽIVOG  GOSPODINA  ISUSA  U

SVOJEM  SRCU,  U  SVOJOJ  DUŠI,  ŽELIŠ  SAMO  TO.

SAMO  NJEGOVU  LJUBAV  I  SAMO  NJEGOVU  BLIZINU.

I  PREDAJEŠ  MU  SVE.  I  SEBE  I  SVOJ  ŽIVOT.

I teško je to drugima razumjeti, koji nisu dobili tu milost. Jer svatko ima

svoj put spasenja.

I rekla mi je jedna draga osoba da mi zavidi radi toga. A ja sam joj rekao

da neka mi ne zavidi jer sam mnoge prekrasne trenutke sa Gospodinom i

svojom obitelji propustio. A ona ih je imala. I da ja zavidim njoj.

I ima Gospodina kao i ja. Možda ne toliko žestoko ali Ga ima postojano…

U takvom stanju sam slušao i propovijed. A onda sam se ponovno

''raspao'', ponovno su mi suze tekle niz lice kao kad kiša pada.

Radi pričesne pjesme u kojoj uvijek prepoznam sebe. Grješnika,

obraćenika, ljubljeno Božje dijete kod nogu Onoga koji me spasio i

kojemu nikada ne mogu dovoljno za to zahvaliti:

''SJEDIM  DO TVOJIH  NOGU  GLAVE POGNUTE,

NE  MOGU  POGLED  DIGNUTI,  GLEDATI  U  TEBE.

ŠUTIM,  SRCE  TE  ŽELI,  MOJE  USNE  NE  GOVORE.

ZNAŠ  SVE  MOJE  MISLI,  SVE  MOJE  MOLITVE.

DA  TE  SAMO  DOTAKNEM  I  DODIRNEM  TI  HALJINE,

MOJE  SRCE  BILO  BI  CIJELO,  SVE  RANE  BI  NESTALE.

DA  TE  SAMO   DOTAKNEM  I  DODIRNEM  TI  HALJINE,

MOJE  SRCE  BILO  BI  CIJELO,  DA  TE  SAMO  DOTAKNEM.

SJEDIM  DO  TVOJIH  NOGU,  PRUŽAM  RUKE  DRHTAVE.

SUZE  POLAKO  KLIZE  NIZ  MOJE  OBRAZE.

DA  TE  SAMO  DOTAKNEM…

PRUŽAŠ  RUKE,  DIŽEŠ  MI  LICE,  TVOJE  OČI  MI  GOVORE:

''NE  GLEDAJ  SVOJE  GRIJEHE,  POGLEDAJ  U  MENE!''

DA  TE  SAMO  DOTAKNEM…

Tu pjesmu kao da sam ja napisao. Potpuno je istinita, ja sam proživio u

svakoj njezinoj riječi ono jutro kada sam mislio da je mojem životu došao

kraj i da više dalje tako ne mogu.

…  kako samo radosno sada plačem …  koja duboka radost i ljepota u

ovim suzama …

O  MOJ  PRELJUBLJENI  GOSPODINE!

Ljudi oko mene nisu to mogli shvatiti. Ne mogu ni danas.

Ne mogu shvatiti moje suze koje mi se tokom mise slijevaju niz lice.

Ne mogu shvatiti drhtanje mojeg glasa kada pjevam te prekrasne pjesme

o ljubavi čovjeka i Boga i vidim sebe u njima.

Ne mogu shvatiti kada polako njišem tijelom, lijevo-desno, u pjevanju tih

pjesama a osjećam  DA  JE  GOSPODIN  ISUS  TU,  SA  MNOM,  SA

SVIMA  NAMA.

Ne mogu shvatiti zašto još ostanem malo poslije mise i gledam tamo

prema  SVETOHRANIŠTU  sklopljenih ruku.

SVATKO  TKO  JE  JEDNOM  U  ŽIVOTU  BIO  SLOMLJEN,  NA

PODU  SVOJEG  ŽIVOTA,  NITKO  I  NIŠTA,  I  KOJEMU  JE  U

TIM  TRENUCIMA  DOŠAO  ŽIVI  GOSPODIN  I  DOPUSTIO  MU

DA  BUDE  KOD  NJEGOVIH  NOGU,  TAJ  NIKADA  VIŠE  NE

ŽELI  OD  TOG  ŽIVOG  GOSPODINA  ISUSA  OTIĆI.

A  NA  MISI  JE  ON  UVIJEK  SA  NAMA.  ŽIVI.  PRISUTNI.

ČUDAK. Tako mi je rekla neki dan jedna draga sestra u vjeri da me ljudi

zovu.

Ali, ono što mi je najvažnije, tako me ne zove moja obitelj, tako me ne

zovu moji prijatelji …

TAKO  ME  NE  ZOVE  MOJ  GOSPODIN!

ON  MI  SAMO  ČESTO  ZNA  REĆI,  ONAKO  U  DUHU:  ''IVANE,

DOĐI!''

A ja sam se samo nasmijao. I rekao da ih razumijem. Ne mogu shvatiti.

Nisam ni ja mogao. Imolit ću za njih da Gospodin bude čvrsto i dio

njihovih života.

Da,  PRELJUBLJENI  MOJ  GOSPODINE,  EVO

ME!

TU  SAM,  KOD  TVOJIH  NOGU!

SVET  I  PRESVET  U  SVE  VIJEKE  VJEKOVA!