Srijeda, 21.10.2015.g.

Jučer popodne sam malo gledao vijesti na televiziji. Kolone izbjeglica… Sa

torbama, vrećicama  …   Oko njih policija, vojska  … Ograde  …

Kako me to podsjetilo na one slike iz Vukovara prije 24 godine

…

Suze su mi samo krenule niz lice … I radi onog nekad i radi ovog danas …

Te izbjeglice su iz dalekih zemalja, ne razumijem njihov jezik, ne znam

njihovu povijest. Čak ne znam točno ni razloge zašto su krenuli tako

daleko. U nepoznato …

Znam samo, svi su tako govorili, da ih nosi vjera i nada u bolji i

sigurniji život.

Idu kroz države, prelaze granice  … S dokumentima i bez njih  … Stari,

mladi, djeca  …  Sigurno da među njima ima i zločestih ljudi, terorista …

A i druge su druge vjere, krivovjerci …

Možemo još dugo o tome raspravljati da li oni na sve ovo imaju pravo

ovdje u našim državama tako kako se događa … Mnogo razloga za i protiv

…

ALI,  MENI  SU  SUZE  KRENULE,  I  SADA  MI  TEKU  DOK  OVO

PIŠEM,  KADA  SAM  VIDIO  LJUDE  SA  VREĆICAMA  U  JEDNOJ

RUCI  A  U  DRUGOJ  RUCI  RUKA  DJETETA.

I  POMISLIO,  DA  JE  GOSPODIN  BOG  I  TE  LJUDE  STVORIO

S  LJUBAVLJU.

I  ONI  SU  NJEGOVA  LJUBLJENA  DJECA.

I  ONI  IMAJU  SVOJE  ANĐELE  ČUVARE.

I  ONI  ĆE  JEDNOG  DANA  DOĆI  NA  NJEGOV  SUD  PA  ĆE

ODGOVARATI  ZA  ONO  ŠTO  SU  ČINILI  U  SVOJIM  ŽIVOTIMA.

Kako će im biti, nitko ne može znati.  TO  JE  SAMO  OD  GOSPODINA

BOGA.

Ali,  ŠTO  ĆU  JA  UČINITI  U  OVIM  TRENUCIMA!?

KAO  DA  SU  SE  SVE  OČI  DUHOVNOG  SVIJETA  U  OVOM

TRENUTKU  OKRENULE  PREMA  MENI.

Pogledao sam na sat  i vidio da je tek prošlo 17.00 sati. Još stignem na

molitvu Krunice i misu u našoj župnoj crkvi. Nisam mislio taj dan ići na

misu. Ali moram nešto učiniti za te drage ljude sa vrećicama u ruci.  Što

mogu i kako mogu.

Idem na misu  …  Molit  ću  žarko Gospodina i Njegov dobri duhovni

svijet za njih. Da ih blagoslovi i da im se smiluje. Da prepoznaju, prihvate

i izvrše Njegovu svetu volju za svoje živote.

ZNAM  DA  GA  MNOGI  OD  NJIH  NE  POZNAJU.  I  VJEROJATNO  GA

NEĆE  SPOZNATI  U  OVOM  SVOJEM  ZEMALJSKOM  ŽIVOTU.

Ali, Gospodin me to ne pita niti će me pitati kada jednog dana dođem

pred Njega.

Ne, znam da će samo pitati: ''IVANE,  ŠTO  SI  TI  UČINIO  KADA  SU

ONE  IZBJEGLICE,  ONA  MOJA  LJUBLJENA  DJECA,  PATILA  NA

ONOM  PUTU  IZBJEGLIŠTVA?''

Uhvatio me neki  STRAH  BOŽJI  i dobio sam neku posebnu želju i volju

da se molim za drage izbjeglice i njihove obitelji. Ali i za sve one koje će

na tom putu sresti. Policajce, vojnike, carinike, liječnike, medicinske

sestre, humanitarno osoblje i razne druge ljude. I njihove obitelji.

Za čas sam se obukao i požurio prema našoj crkvi.

SVE  SAM  NJIH  NOSIO  U  SRCU  I  MISLIMA  NA  MOLITVU  MOJE

LJUBLJENOM  GOSPODINU.  I  POSLIJE  MISE  SAM  DUGO  ZA  NJIH

SVE  MOLIO.

JER,  SVI  NAŠI  LJUDSKI  ZAKONI,  PROPISI,  PRAVILA  I  NAČINI

SVAKODNEVNOG  ŽIVOTA  PADAJU  U  VODU  KADA  PRED  TEBE

DOĐE  ČOVJEK  SA  VREĆICOM  I  DJETETOM  U  RUCI,  DALEKO  OD

SVOJEG  DOMA,  TRAŽEĆI  BOLJI  ŽIVOT.

MENE  JE  SAMO  STALNO  DRŽAO  NEKI  OSJEĆAJ  DA  JE  TO

GOSPODIN  ISUS.  S  VREĆICOM  I  DJETETOM  U  RUCI.

I  PITA  ME:  ''IVANE,  ŠTO  ĆEŠ

UČINITI?''

O  LJUBLJENI  MOJ  GOSPODINE  ISUSE,

SMILUJ  SE  NAMA  GRIJEŠNICIMA!

SMILUJ  SE,  SMILUJ  SE,  SMILUJ  SE…

JER,  TI  SI  JEDINI  BOG,  TI  SI  JEDINI

GOSPODIN,  TI  SI  JEDINI  SVET,  TROJEDINI,

LJUBLJENI  BOG,  OTAC,  SIN  I  DUH  SVETI!

ČAŠĆEN,  HVALJEN,  SLAVLJEN  I

BLAGOSLOVLJEN  U  SVE  VIJEKE  VJEKOVA.

PRESVETA  DJEVICE,  MOLI  ZA  NAS

GRIJEŠNIKE!