Nedjelja, 18.11.2012.g.

Jučer sam slučajno pogledao 10-tak minuta jednog crtanog filma. Priča je

bila o nekoj pandi i njezinim prijateljima koji su se borili s kung fuom

protiv nekih zločestih koji su imali neko strašno oružje, topove.

I tako su oni krenuli u završnu borbu, da spase kung fu, i glavni lik, crno

bijela panda, upita njihovog glavnog učitelja da kako će pobijediti kad

njihovim neprijatelji imaju ono strašno oružje.

I tada me ''pogodio'' odgovor koji je dao taj njihov glavni učitelj kung fua.

Odgovor koji nekako nisam očekivao u crtanom filmu.

''SVE  MOŽE  ONAJ  KOJI  IMA  UNUTRAŠNJI

MIR.''

UNUTRAŠNJI  MIR.  On je bio sastavni dio svih borilačkih vještina

dalekog istoka.

UNUTRAŠNJI  MIR,  SAN  SVIH  NAS  KOJI  SMO  U  SVAKODNEVNIM

KUŠNJAMA.

I odmah mi se tu nametnulo razmišljanje o  ISTINI.  I s tim mislima sam

se danas ujutro digao.

UNUTRAŠNJI  MIR  I  ISTINA.

Jučerašnji dan mi je dan bi prepun takvih malih svjedočenja o

UNUTRAŠNJEM  MIRU  I  ISTINI.

Slučajno sam susreo jednu dragu ženu. Prošla je 50-tu, kao tehnološki

višak ostala je bez posla, nema neku nadu da će pronaći novo zaposlenje,

djeca se osamostalila, muž radi, a ona se iz dana u dan osjeća nekorisno,

nemirno, nezadovoljno, sve to skriva u sebi da drugi oko nje to ne

primijete.

Pozdravim ju i pitam da kako je. A ona me pogleda i kaže da je dobro. Ja

kažem da mi baš tako ne izgleda, oči ''govore'' drugačije. I lice. Bez snage,

bez živosti.

Malo se začudila, pa zar se sve to na njoj vidi. I nastavimo razgovor. Kaže

da se skoro dvije godine spremala za otkaz jer je pretpostavljala da će biti

višak. No, kada se to sve dogodilo, kada se iz dana u dan doma ustaje i

nikuda ne ide, kada i po dva puta usisava stan na dan, kada se često

osjeća beskorisnom… ne može doći k sebi. Onda su došle i neke nove

bolesti,  jer ona i nije neka naprasita osoba nego sve to drži u sebi. I

mora to negdje  ''izaći'' van.

STALNO  SE  ''PRAZNI''  A  NIGDJE  SE  NE  ''PUNI''.

A nije u vjeri, zna i jako psovati.  I život, zli u njemu,  joj je ''spustio''

glavu do poda i ništa ne može vidjeti. Došla je u stanje  KADA   SAMU

SEBE  ŽALI.

NO,  IMA  NEŠTO  U  NJOJ.  KAO  I  U

SVIMA  NAMA.  SVE  NAS  JE  BOG

STVORIO  NA  DOBRO.

A ja joj se nasmijem i kažem da znam kako joj je, kaj se tiče posla, da

sam to i sam prošao, i još prolazim.

I ispričam joj onu priču od nekih dan, kada me jedna draga osoba pitala

da kako sam.  Dobro, jako dobro, odgovorio sam joj. A ona kaže da sam

ja stalno dobro. Ja sam joj odvratio, da me nije pitala da li imam

problema.  Jer  ih  imam koliko hoćeš. Ali se sa svima njima bez

problema nosim.

GOSPODINA  SAM  TRAŽIO  I  NAŠAO,

GOSPODINU  PREDAO  SVOJ  ŽIVOT  I

PROBLEME  NA  UPRAVLJANJE.

A  JA  ČINIM  SAMO  ONO  ŠTO  MOGU,

UVIJEK  ''OSLUŠKUJUĆI''  ŠTO  MI

GOSPODIN  IMA  ZA  REĆI,  ŠTO  JE  U

SVAKOM  TRENUTKU  MOGA  ŽIVOTA

NJEGOVA  VOLJA  DA  ČINIM.  KROZ

MISE,  MOLITVE,  BIBLIJU,  ITD…

I  IDE  TO  JAKO  DOBRO.  MOJ  GOSPODIN

I  JA.

S obzirom da nije baš u vjeri, a ona zna da ja jesam, rekao sam joj da

ima jedan osjećaj koji mi ljudi često zaboravimo kada dođemo u stanje

problema iz kojih ne vidimo izlaz.

TO  JE  STANJE  ZAHVALJIVANJA  ZA  SVE  ONO  ŠTO  JESMO  I  ŠTO

IMAMO.

Pa sam ju upitao kada je zadnji put zahvalila Bogu za svoj život, za svoj

posao, za svoju obitelj, djecu i muža, za materijalne stvari koje ima, i sve

drugo…

JER  ZA  ZAHVALJIVANJE  TREBA  ''DIĆI

GLAVU''.  I  KADA  ĆE  DIĆI  GLAVU,

VIDJET  ĆE  OKO  SEBE  PUNO  LJUDI

KOJIMA  JE  PUNO,  PUNO  TEŽE  U

ŽIVOTU.  I  DUHOVNO  I  MATERIJALNO.

A drugo,  mora  početi od sebe.  Da  samu  sebe  upita:  ''TKO  SAM  JA,

KAKVA  HOĆU  DA  BUDEM,  ŠTO  JOŠ  MOGU  UČINITI  U  SVOJEM

ŽIVOTU,  TKO  MENE  TREBA  TAKVU  KAKVA  JESAM,  KOME  MOGU

POMOĆI,  NA  BILO  KOJI  NAČIN…''.

A  ONDA  POGLEDATI  OKO  SEBE  I  POTRAŽITI  ONE  KOJI  ME

TREBAJU.

I  AKO  U  SVE  TO  USPIJE  ''UBACITI''  GOSPODINA...

O,  TADA  TO  IZGLEDA  SASVIM  DRUGAČIJE

NO,  BEZ  GOSPODINA  NEĆE  USPJETI,  SHVATIT  ĆE  S

VREMENOM...

I ona je odmah živnula, vidio sam joj u očima, na licu.

I odmah mi je rekla da sam tu potpuno u pravu. Jer se odmah sjetila

svoje susjede, 60 i neka godina. Prije rata bila je oženjena s nekim

Srbinom. Nije mogla zatrudnjeti pa je prošla sve i svašta kako bi to

uspjela. Nije nikad.

Prošle su godine mladosti, došao je rat, muž joj otišao u Srbiju, ona

ostala sama. Bez muža, bez djece, bez mladosti…

I eto, rekao sam joj, već samo da njoj pomogneš kojom riječi,  TI  ĆEŠ

SE  ''NAPUNITI''.

I  NA  KRAJU  RAZGOVORA  JE  REKLA  DA  JOJ  JE  SADA  PUNO

TOGA  POSTALO  JASNO  I  DA  ĆE  NASTOJATI  DRUGAČIJE

ŽIVJETI.

U svemu tome sam joj spomenuo da ja bez Gospodina to nikada ne bi

mogao, pa smo malo i o Njemu porazgovarali.  Samo  malo.

No,  za  mene je to bio mali korak  ali  za  nju  OGROMNI  KORAK.

POMOLIT  ĆU  SE  S  VREMENE  NA

VRIJEME  I  ZA  NJU.  DALJE  JE

GOSPODINOVO.

GOSPODINE  SMILUJ  JOJ  SE!

I još jedna tema, koja dodiruje temu  UNTRAŠNJEG  MIRA,  mi se jučer

nekoliko puta ''prepriječila'' kroz dan.

ISTINA. Istina kroz prihvaćanje toga kako izgledamo. Naš vanjski izgled.

U jednom društvu razgovor se poveo oko uljepšavanja, manikura,

pedikura, farbanja kose. Oko silnih kozmetičkih salona u kojima sve to

možeš dobiti. O cijenama koliko što košta.

I postao sam nekako žalostan.

TU  NISAM  VIDIO  GOSPODINA.  TU  NISAM  VIDIO  ISTINU.

NE  MOGU  REĆI  DA  JE  SVE  TO  LAŽNO,  NISAM  TAKO  DUBOKO

UŠAO  U  SVE  TO.

NO,  GLEDAJUĆI  SVE  TE  SILNE  KOSE  RAZLIČITIH  BOJA,

NALAKIRANE  NOKTE  U  KOJEKAKVIM NIJANSAMA,  RUŽEVI  I

SJENILA,  RAZNI  UKRASI  I  NAKIT,  I  SVE  DRUGO  ŠTO  NAŠ

VANJSKI  IZGLED  ČINI  DRUGAČIJIM  NEGO  JESMO,  OSJEĆAO  SAM

DA  TO  NIJE  PO  ISTINI,  TO  JE  SAKRIVANJE,  IZOKRETANJA

ONOGA  KAKO  STVARNO  IZGLEDAMO,  KAKVI  STVARNO  JESMO.

KAKVIMA  NAS  JE  GOSPODIN  STVORIO.

SIJEDE  KOSE  SA  30  GODINA?  PA  ŠTO,  ZAR  ĆE  DRUGI  O  NAMA

MISLITI  DA  SMO  LOŠIJI  LJUDI  RADI  TOGA.  A  AKO  I  HOĆE,

ONDA  NAM  NJIHOVO  MIŠLJENJE  NE   TREBA  BITI  VAŽNO  JER  NE

ŽELE  ''VIDJETI''  NAS  NEGO  NAŠU  VANJŠTINU.

ĆELAVI  LJUDI,  NISKI  LJUDI,  DEBLJI  ILI  MRŠAVIJI,  SIJEDE  ILI

SMEĐE  KOSE,  OBIČNIH  NOKTIJU,  TREPAVICA,  USNICA,  LICA,  SA

ILI  BEZ  BORA…

TAKVIMA  NAS  JE  BOG  STVORIO.  I  HTIO  DA  BUDEMO  TAKVI.  I

TAKVE  NAS  VOLI.

ZAŠTO  SE  MI  NE  MOŽEMO  VOLJETI

TAKVIMA  KAKVI  SMO!?  NEGO  ŽELIMO

BITI  NETKO  DRUGI.

ZAR  TO  NIJE  ŽIVOT  BEZ  ISTINE,  U

TOM  DIJELU  NAŠEG  ŽIVOTA!?

I  KAKO  MOŽEMO,  TAKVI,  IZVJEŠTAČENI,  DOĆI  PRED

GOSPODINA  I  NEŠTO  GA  MOLITI!?

PA  NEĆE  NAS  NI  PREPOZNATI.  NIJE  NAS  TAKVIMA  STVORIO.

I  OD  TIH  MALIH  IZVRTANJA  ISTINE O NAŠEM IZGLEDU, DOLAZE  I

NEKE  DRUGE  LAŽI,  SVE  VEĆE  I  VEĆE  KROZ  NAŠ  ŽIVOT.

NAUČIMO  SE  SAKRIVATI.  SVUGDJE.

A  KAKO  GOD  SE  MI  SAKRILI  IZA  NAŠIH  ULJEPŠAVANJA,  PA  DA

I  NITKO  DRUGI  NE  ZNA  KAKO  ZAPRAVO  IZGLEDAMO,  ZNAMO

MI  I  NAŠ  GOSPODIN.

I  TO  NAS  ČINI  NEMIRNIMA,  BEZ  OBZIRA  DA  LI  SMO  TOGA

SVJESNI  ILI  JOŠ  NISMO.

JER  NISMO  ONAKVI  KAKVIMA  NAS  JE  STVORIO  GOSPODIN.

A  NAŠI  POKUŠAJI  DA  BUDEMO  DRUGAČIJI  NEGO  NAS  JE

STVORITELJ  OSMISLIO  ZAVRŠAVAJU  STALNIM  NEMIROM  U  NAMA

DA  BUDEMO  DRUGAČIJI.

I  NIKADA  NE  USPIJEMO  DO  KRAJA,

STALNO  SE  VRTIMO  U  KRUGU.

I  AKO  SEBE  NE  PRIHVATIMO,  TAKVIMA  KAKVI  JESMO,  KAKO

ĆEMO  DRUGE!?

KAKO  ĆEMO  ''DOĆI''  DO  GOSPODINA,

ILI  KAKO  ĆE  ON  ''DOĆI''   DO  NAS,  KAD

MU  SE  SKRIVAMO!?

KAKO  ĆE  ON  ''DOĆI''  U  ONE  KOJI  NI

SAMI  NE  ZNAJU  TKO  SU  I  ŠTO  SU!?

Prisjećam se sebe prije. ''SKRIVANJE''  u crnom mercedesu,  iza  Royban

naočala, u alkoholu koji me činio drugim čovjekom, iza novca kojim sam

kupovao ono što ja nisam bio, u nepriznavanju da nešto ne znam ili ne

mogu…  MA,  U  TOLIKO  TOGA  ŠTO  NISAM  BIO  JA.

A  ČIM  U  NEČEMU  NISAM  BIO  JA,

NEMIR  JE  U  MENI  BUJAO,  RASTAO  I

RASTAO…  I  NIČIM  GA  NISAM  MOGAO

SMIRITI.

NI  MERCEDESOM,  NI  NOVCEM,  NI  DRUŠTVENIM  STATUSOM,  NI

ALKOHOLOM…

ČIM  SAM  GA  VIŠE  HTIO  SMIRITI  TIM  STVARIMA,  PO  KOJIMA

JA  NISAM  BIO  JA,  ON  JE  RASTAO,  ON  SE  TIM  ''HRANIO''  I

ČINIO  ME  DRUGIM  ČOVJEKOM.

ONIM  KOJI  NISAM  BIO  JA.

A  DUŠA  ME  POMALO  NAPUŠTALA,  DUŠA  KOJU  MI  JE  GOSPODIN

USADIO  U  ONAKVOG  KAKVIM  ME  JE  ON  STVORIO.  NAPUŠTALA

JE  TO  TIJELO,  TOG  ČOVJEK,  KOJI  VIŠE  NIJE  BIO  ONAJ  KOJIM

JE  BIO  STVOREN  OD  SVOG  STVORITELJA.

NEMIR  ME  RAZDIRAO.  NEMIR  DA  JA

VIŠE  NISAM  JA.  A  TO  NISAM  HTIO.

I  TAKO,  KADA  SAM,  PO  GOSPODINOVOM  MILOSRĐU,  SVE  TO

SHVATIO,  POČEO  SAM  PONOVNO  TRAŽITI  SAMOGA  SEBE.

ONAKVOG  KAKVIM  ME  GOSPODIN  STVORIO  I  PREDVIDIO.

I   EVO,  TRAJE  TO  VEĆ  10-TAK  GODINA,  ČETIRI  GODINE

INTENZIVNO.

A  TOLIKO  JE  NAPASTI  TIJELA  I

SVIJETA…  KOJI  NE  ŽELE  DA  JA  BUDEM

JA.

I  ZLOGA  I  NJEGOVIH  ZLIH  DUHOVA

KOJI  MI  ŽELE  UKRASTI  DUŠU.

NO,  KADA  ŽIVIM  U  ISTINI,  ONI  SVI

ZAJEDNO  NIŠTA  NE  MOGU.

JEDINA  VELIKA  ISTINA  JE  GOSPODIN.

OSTALI  DIO  NAŠIH  ŽIVOTA  SASTOJI  SE

OD  PUNO  MALIH  ISTINA.

A  JEDNA  OD  NJIH  JE  I  TA  DA  SMO  TAKVI  KAKVI  SMO,

TAKVIM  NAS  GOSPODIN  HOĆE,  I  IZGLEDOM  I  DOBRIM  I  LOŠIM

KARAKTERISTIKAMA…

I  OSTANIMO  TAKVI.  PRIHVATIMO  SEBE  I  SVOJ  IZGLED,  SVOJE

MANE  I  DOBRE  STRANE,  I  VIDJET  ĆEMO  DA  ĆE  NAS  I  DRUGI

TAKVIMA  PRIHVATITI,  KOJIMA  JE  STALO  DO  NAS.

A  ONO  ŠTO  JE  NAJBITNIJE,  OSJETIT

ĆEMO  BESKRAJNI  MIR  U  SEBI,  JER

SMO  SE  PONOVNO,  NEGDJE  U  NAŠOJ

NUTRINI  SUSRELI  S  NAŠIM

STVORITELJEM.

''SVE  MOŽE  ONAJ  KOJI  IMA

UNUTRAŠNJI  MIR.''

HVALA  TI  GOSPODINE  NA SVIM  OVIM

SPOZNAJAMA!

HVALA  TI  ŠTO  SAM  TAKAV  KAKAV  SAM!

HVALA  TI  GOSPODINE  ŠTO  SI  MI  DAO

DA  SEBE  SAMOGA  SPOZNAM  I

RPIHVATIM!

I  MOLIM  TE,  PREDRAGI  NAŠ

SPASITELJU,  DAJ  TO  SVIMA  KOJI  TE

TRAŽE!

BLAGOSLOVLJEN  TI  GOSPODINE  U  VIJEKE,  I  TVOJ  OTAC,  BOG

OTAC,  I  VAŠ  DUH  SVETI.

I  ČAST  I  SLAVA  DJEVICI  MARIJI,  NAŠOJ  NEBESKOJ  MAJČICI.